Литература као сеизмограф

Алојзу Визеру, власнику и оснивачу издавачке куће "Визер Ферлаг" из Клагенфурта, јуче је уручена награда "Доситеј Обрадовић", признање које се додељује страном издавачу за континуирани допринос у промоцији наше литературе у свету. Ову награду додељују први пут Министарство културе Републике Србије, Београдски сајам и Задужбина Доситеј Обрадовић. Награду је лауреату уручио министар културе Војислав Брајовић. Аустријска издавачка кућа "Визер" ове године слави 20 година постојања, а према речима нашег познатог писца и амбасадора наше земље у Аустрији Драгана Великића, на немачком говорном подручју не постоји издавач који је током последње две деценије више и успешније представљао српску књижевност, као и књижевности читавог овог региона.

Алојз Визер у Европи је препознатљив и по јединственом пројекту едиције о европским градовима, међу којима је и Београд представљен на самом почетку. Објавио је на десетине књига наших аутора, међу којима су Андрић, Попа, Великић, Ђорђевић, Ливада и други, као и антологије српске прозе и поезије. Чак и у време највећих санкција деведесетих година, Визер је налазио пут до наших издавача са којима је 1992. године основао Асоцијацију малих и средњих издавача средње Европе. Годину дана касније, био је иницијатор њиховог присуства на Сајму књига у Франкфурту.

Како је почео овај ваш рад на преводима српске књижевности?

Почели смо са штампањем књига Драгана Великића, и први пут смо на немачком штампали књиге Давида Албахарија, као и Богдана Богдановића и Оскара Давича. Није битно откуда неко долази, важно је како пише. Важно је да читаоци буду са тим упознати. Опредељење за српску књижевност је као и у љубави, на немачком се каже: не тражиш, већ налазиш. У литератури је исто тако. Добри писци причају о другим добрим писцима. И тако настају везе.

Ко су Ваши пријатељи међу српским писцима?

Моји пријатељи су и издавачи из "Клија" и "Стубова културе", као и писци Драган Великић и Давид Албахари.

Како сте приредили књигу посвећену Београду?

Ова едиција посвећена европским градовима посебна је јер на њих гледа из унутрашње и спољне перспективе. Више од 70 текстова преузети су из различитих историјских периода и писали су их најразличитији домаћи и инострани аутори. Кроз виђења Петера Хандкеа, Великића и многих других дата је прелепа слика Београда, кроз политичке и литерарне призме.

Настављате ли овај пројекат превођења српске књижевности?

Имам пуно материјала у припреми, али вероватно ћемо преводити и објављивати до три књиге годишње. Ова награда сада нам даје могућност да се још више трудимо да представљамо српску литературу на немачком говорном подручју, па и у свету.

Како видите заступљеност словенске књижевности на Западу?

Мислим да треба разликовати југоисточни део европске књижевне сцене од руске. Исто тако је посебна ситуација са пољском књижевношћу. Цео југоисточни део Европе пре 25 година уопште није био заступљен на немачком говорном простору. Сада је тамо словеначка литература заступљенија, и броји више од 150 различитих књига. А сличан су проблем имале и босанска, хрватска, румунска и албанска литература. Наша издавачка кућа сада је објавила 20 књига бугарске књижевности. То значи да се Европа није бавила малим језицима. Није улагала у овај простор. Са Русијом је другачије јер Запад ту има велике економске интересе. Због тога се и бави њеном литературом.

Шта мислите о тој вези капитала, политике и литературе?

Мислим да литература има могућност да буде својеврсни сеизмограф. Ако је она која је добра, а не књижевност апологетике. Права литература може људима да отвори очи и слух. Може да утиче на развој друштва. Може да буде показатељ према променама.

--------------------------------------------------------------------------

Нисмо ли превише гласни

Чак и у време највећих санкција деведесетих година, Визер је налазио пут до наших издавача, са којима је 1992. године основао Асоцијацију малих и средњих издавача средње Европе, а годину дана касније био је иницијатор њиховог присуства на Сајму књига у Франкфурту.

"Имамо атласе, географске карте и глобусе. Али, да ли имамо довољно речника да бисмо проповест коју је започео Доситеј Обрадовић приповедали свима у пријатним сазвучјима властитог језика? Нисмо ли често онемели властитом кривицом, није ли често оно што смо рекли пресахло јер га нико није чуо и то зато што смо се послужили једним обликом приповедања који је остао несхваћен, услед јачине нашег гласа? Нисмо ли можда превише гласни, исувише нејасни, често можда и превише тихи, чак плачни, нисмо ли покушали да другог надмашимо нашим приповедањем?", рекао је на уручењу награде Алојз Визер.