Заиста смо их волеле

„Овај рат неће донети мир, ниједан рат неће донети мир, само љубав и милост, и изузетне врлине попут љубави према свом непријатељу могу донети нешто тако дивно као што је мир. Ови Срби не могу ништа друго да раде осим да се боре, само причају о ратовању, њихови очеви пре њих нису радили ништа друго осим што су се борили... Па и кад им мало буде, желе опет да иду и опет да се боре…”, прибележила је Енглескиња др Френсис Вејкфилд током Великог рата, зиме 1915. године, током страшне епизоде епидемије пегавца у Србији, пред Божић, у Крагујевцу.

Млада лекарка је била само једна у армији од око 600 чланова медицинског особља, које је самоиницијативно долазило из земаља савезница – Француске, Велике Британије, Русије, Канаде, Грчке, Данске, Аустралије и Новог Зеланда. Она сама, чим је рат објављен, дала је оставку на место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Енглеску, како би се пријавила у добровољце јединице странкиња Шкотских женских болница, најпре стациониране на терену централне Србије.

Та девојка оставља удобан живот и бира да буде на фронту и од помоћи српском народу, „у самом штабу смрти и живота”. У прљавштини, да буде крај пацијената, који су лежали и по двојица у кревету, сви заједно и они оболели од дизентерије, пегавца и повратне грознице, у ужасној патњи”, писала је о прегору младих лекарки и другог особља Моника Крипнер и сама болничарка – добровољац из Аустралије. У болницама, са рањенима и болеснима, обе су биле суочене са инвазијом тифуса, која односи исто толико жртава као и битке. Оне ослушкују и виде српског војника сасвим изблиза, „готово из његове душе”. Остављају записе, писма, дневнике о српској историји, земљи и људима, о обичајима и карактеру српског човека – па каже „јер женско око види – више, даље, боље и дубље”.

„С обзиром на толике патње око нас”, наставља др Вејкфилд, „нисмо могле очекивати посебну пажњу и удобност када бисмо се разболеле. Чиниле смо једна за другу шта смо могле, али наша главна обавеза била је она према Србима... Једном је, сећам се, једна старија сестра пала у постељу. Није то био пегавац, већ вероватно јак грип и после два-три дана, још увек под високом температуром, изненада је устала из постеље говорећи: „Доста излежавања, чека ме посао и добро ће ми чинити.” Вратила се на дужност, радила без предаха и потпуно се опоравила, запажајући даље да начин на који човек подноси болест често одражава његово духовно стање. „Ако заборави на себе, нарочито када су они око њега много болеснији, човек ће често оздравити и то сам неретко видела како се дешава и другима током те страшне зиме у Србији”, записала је још др Вејкфилд.

„А Срби су пуни поверења и не жале се. Идеални пацијенти. Једино што нисам разумела је зашто су ти војници са села из неког необјашњивог разлога мрзели свеж ваздух, па се чак и плашили проветравања. Стално смо водиле борбу да отворимо прозоре и ослободимо се страшне загушљивости коју су сви они волели. Али они су храбар народ – чврсти, снажни, издржљиви и заиста смо их волеле, а и они су више волели нас од војних лекара. Тврдили су да их подсећамо на њихове мајке и да су жене хирурзи пажљивије, да нису никада грубе и да су уопште нежније и стрпљивије”, забележила је своја сећања, па и да је одлучила да остане у Србији док се рат не заврши, јер „не могу да поднесем да будем код куће, уместо да се овде бавим правим послом...”