Зашто опозиција не зна математику

Како се зове опозиција која не зна математику? На изборима у Београду у децембру прошле године освојили су укупно више гласова од владајуће већине, али нису успели да се саберу простом математичком операцијом, како би добили градоначелника и градску владу. Десничар езотеријског смера, доктор Несторовић, није желео у коалицију ни са једнима ни са другима. Дакле, ни са напредњацима, ни са „Србијом против насиља”, плус нови ДСС, тако да је, уместо да постане тас на ваги, остао далеко и од таса и од ваге. Старо правило у српској политици гласи: ко не зна да се одмах сабере, тај се одмах одузима!

Несторов покрет је брзо стекао дисиденте, не зна им се број, и неки од њих су пожелели да се приклоне властима. Али Александар Вучић није желео да има коалиционе партнере ван своје ионако прешироке коалиције.

Не треба бити психолог па схватити да не постоји кандидат иза кога би стала читава опозиција. Збир сујета њихових лидера јачи је од сваке математике и логике, тако да идеја о једном кандидату, коме остали не би забадали нож у леђа, остаје утопија о којој сањају само идеалисти из политичке школе наиве, махом прикопчани на друштвене мреже.

Вучић је зато мирно чекао да уместо њега лидери странака, покрета и удружења поједу једни друге. Зато није формирао власт у Београду после 17. децембра, иако је са Несторовићевим фракцијама, уз неколико побегуља из „Србије против насиља” и још неколико колебљиваца из коалиције НАДА, о чему се иначе мало говори, могао да створи лагодну већину у престоници. Зашто би делио гозбу када на својој страни има толико широку коалицију коју треба нахранити, што је показало формирање владе на републичком нивоу, са 31 чланом. Ко запамти сва имена чланова владе и изрецитује их као брзалицу, осим евентуално премијера Милоша Вучевића, има бесплатно пиће од мене. Уз два услова за Милоша: не сме да гледа у белешке и не сме да користи „Гугл”.

Ипак је Вучић био широке руке, знајући шта ће тек уследити ако дође до нових избора, па је прихватао све захтеве опозиције, а нарочито кључни, а то је допуна Закона о јединственом бирачком списку. Ипак то није учинио одмах, како би се теза о томе да опозициони лидери далеко презиру једни друге него Вучића показала тачном и пукла пред очима бирачима.

Распадом коалиције „Србија против насиља” на бојкоташе, које предводе Драган Ђилас и Милош Јовановић, и на оне који „бирају борбу”, а то су присталице српских еколога, тј. Зелено-левог фронта, створен је раскол који је био једнак поклону Вичићу, и то упакованог у машницу.

Али како се на први поглед Вучић понашао као пијани милионер, излазећи у сусрет захтевима опозиције, спајање београдских са локалним изборима је тек створило потпуну конфузију у опозиционом блоку. Шта је натерало Ђиласа да бојкотује изборе заиста је тешко објаснити. А шта је тек натерало Милоша Јовановића да крене за њим још је теже објаснити.

Али сада тек треба закорачити у опозициони лавиринт и пронаћи излаз. Наиме, и Ђилас и Јовановић, по мом суду, доскора два највећа опозициона играча, настављају да се политички самоубијају. Не излазе на изборе у Београду, тамо где напредњаци имају највише шанси за пораз, али излазе у другим градовима и општинама, где су им шансе далеко мање. Да сам малициозан, рекао бих да се тога ни Вучић не би сетио.

Да би се ствар додатно искомпликовала за просечног бирача, у игру коначно улази Саво Манојловић, лидер покрета „Крени-промени”. Како се одавно чекало да Саво озваничи своју политичку кандидатуру, а неколико дана пре објављивања, Саво и Ђилас и њихови људи су размењивали међусобне увреде као да су били код ружичастог Жекса на брифингу, постало је јасно да се опозициони рад свео на рат за избор новог лидера. Саво, који излази на изборе свуда, или Ђилас, који не излази отприлике свуда, осим у Београду. Где је, узгред, био градоначелник!

Ту опозициона игра чуда није завршена, јер је доношењем допуна Закона о јединственом бирачком списку који је изгласао републички парламент, као закон који је предложила опозиција, дошло до врхунца заплета. Испоставило се да су опозициони кандидати, прикупљајући потписе и састављајући листе, открили како су и они сами мењали пребивалиште. Откуд сада то? Зар та промена адреса није била резервисана само за напредњаке? Наравно да опозициони активисти, а многи међу њима и кандидати за одборнике, то нису радили да би нешто муљали, већ се једноставно нису придржавали закона који су поднели и који је изгласала напредњачка већина! Главна промена поменуте допуне закона односи се на то да бирачи који су променили пребивалиште после 3. јула 2023. године неће моћи да гласају на новој адреси на предстојећим локалним изборима.

Наравно да напредњачки спиндоктори не седе скршених руку кад им у крило падне такав поклон, па су одмах констатовали да опозиција има „фантомске кандидате”, алудирајући на појам „фантомски бирачи”, који је смислила опозиција, алудирајући на наводну масовну селидбу бирача у Београд.

Што се тиче Саве, он је имао проблема и што се није придржавао родне равноправности приликом прављења списка кандидата по неким општинама. Укратко, неколико листа у неколико општина нису прихваћене.

На обарање листа своје опозиционе колеге упозоравао је Бранимир Кузмановић, председник Градског одбора Демократске странке. Пре свега оне који су после 3. јула прошле године мењали пребивалиште. Чак су чланови ДС-а прегласани од опозиционих колега, јер су демократе инсистирале да се држе закона као пијани плота. И то закона који је писала опозиција.

Али Кузмановић је стара школа, он разуме да је бављење политиком озбиљан посао и да се углавном своди на познавање закона и углавном досадних бирократских процедура и да за то треба широка страначка инфраструктура по дубини територије, од села до села и од солитера до солитера.

Међутим, уместо старих добрих странака или партија, ново доба је измислило разне покрете, удружења грађана и томе слично, са образложењем да су потребни „нови људи”. Испоставило се да такве новоформиране скупине и лидери, углавном регрутовани са друштвених мрежа, осим неколико поклича на својим налозима, не разумеју да треба створити широку мрежу обучених активиста, такозвану страначку пешадију, умрежену са месним или градским одборима и централом странке из које треба управљати целокупним системом.

Узмимо за пример СПО, који да готово и не постоји, ако не рачунамо Вука Драшковића, Дану и Сашу Чотрића. Али свуда по Србији наћи ћете понеког активисту из Српског покрета обнове који зна да је заборављен, али би одмах скочио на позив Вука, да овај само хоће, и за час мобилисао људе, обновио месни одбор и јавио централи. Такви су Шешељеви радикали, чију је школу преузео Вучић и усавршио је до савршенства. Такви су социјалисти, скоро до савршенства. Таква је била Демократска странка у време Зорана Ђинђића и њени остаци још постоје, али само у депресивним појединцима који се сећају како је Ђинђић организовао демократе као корпорацију, са готово војничким хијерархијским системом.

Распадом демократа нестао је такозвани грађански блок, а тај тренутак је започео маја 2012, када је њихов изборни штаб за викенд другог круга председничких избора уместо да буде у централи ДС-а и спроведе изборни дан и ноћ у централи странке, седео у Минхену и гледао финале купа шампиона између Бајерна и Челсија. У Минхену је победио Челси, а у Београду Тома Николић. Када чујете Вучића да често помиње како опозиција воли да иде на холидеј, па још и изборе закаже близу неког празника, тачно знам на шта мисли. Уосталом, он је био шеф Томиног изборног штаба. Сада је шеф свог изборног штаба. То што му спочитавају да се никада није бавио ничим другим, него само политиком, крије тајну зашто не губи изборе! Када у опозицији то схвате, имаће шансу.