Маказама кроје будућност

Између свакодневних захтева сталних муштерија и несвакидашњих фризура за Недељу моде, група од десет фризера спаковала је свој прибор и упутила се у Сремску Каменицу у Дечје село „Др Милорад Павловић”. Није то била уобичајена посета, ни обично дружење штићеника и хуманитараца. Био је то први корак у припреми за самосталан живот и судар са стварношћу која их чека чим напуне 18 година.

То је био почетак обуке како би сутра, када напусте дом, могли да се баве фризерским занатом и од тога живе. Управо то је била идеја београдског фризера Горана Милића.

– И сам сам порастао без родитеља и са 14 година сам кренуо на занат. Памтим како је било тешко борити се са предрасудама, спотицањима... Још ми одзвањају речи старијег колеге, ког и дан данас срећем, да никада нећу постати фризер. И раније сам посећивао дечја села и у Краљеву и у Сремској Каменици, али сам ове године одлучио да за ту децу учиним оно што из личног искуства знам да им је најпотребније – да их научимо некој вештини и тако припремо да могу сами о себи да брину. Када сам изложио идеју колегама, сви су без речи пристали да деци из дечјег села у Сремској Каменици организујемо фризерски курс – прича Милић за „Политику”.

Бриге о томе да ли ће умети да заинтересују децу, прича наш саговорник, нестале су врло брзо. После пар минута упознавања са фризерским послом и алатом опустили су се и једни и други, и учитељи и ученици. Резултат је договор да се курс одржава три пута месечно, а за то време група фризера-ентузијаста окупљених око Горана Милића сакупља средства како би им у згради дечјег села отворили салон у којем ће моћи да вежбају свакодневно.

– А ми ћемо им и тада бити на располагању и сваку недоумицу или савет ћемо моћи да им дамо уз помоћ видео-позива – додаје наш саговорник.

Којим путем и како када постану пунолетни или када заврше са школовањем? Ово је вероватно једна од највећих брига сваког родитеља, али можда још и већа старатеља када испраћају своје штићенике.

– Јер они најчешће немају коме да оду, немају сроднике. Наша деца, после особа са инвалидитетом, припадају најугроженијој групи. Мета су напада јер су препуштени сами себи. А систем социјалне заштите нема развијен програм за оне који напуштају домове за незбринуту децу. Углавном бивају препуштена ентузијазму радника из домова и хуманим људима који им помажу да се снађу. Град Београд је, рецимо, наменио деци која излазе из установа социјалне заштите новац у висини једне просечне београдске плате. То јесте велика свота, али, гледајући из праксе, мислимо да тај систем није добар. Новац дође и прође, а далеко боље би било да се та средства уложе у обуке, па да се оспособе да зарађују – прича за наш лист Раденко Кондић, руководилац службе за смештај и збрињавање деце и младих у каменичком дечјем селу.

На вратима овог дома тренутно је око 20 деце, још четрдесетак је старије од 15 година, што значи да је и са њима растанак веома близу. Питање шта ће кад изађу изван капија дома, нашег саговорника већ сада мучи. Са оним где ће, нешто је лакше.

– Имамо програм који се зове „Кућа на пола пута”. Реч је о становима које је обезбедила Аутономна покрајина Војводина, али и донатори. Рецимо, Мира Пуљизовић је за боравак наше деце купила три стана у Новом Саду, али није дала да се о њеном гесту јавно прича за живота. Тако да је бар питање боравка привремено решено – додаје Кондић.

Велику подршку имају и од Хуманитарне фондације „Дотс”. Они, како нам објашњава наш саговорник, финансирају стручне обуке – за свако дете према његовим афинитетима. Од баштована, преко аутомеханичара до оних из сектора ИТ-ја. Ипак, неопходна им је подршка занатлија и приватника кроз чије радионице и фирме би могли да прођу обуку.

– Заиста, најпотребније за живот им је да стекну знање и вештине док су у дечјем селу. Неће можда сви ни остати при оним занимањима за која су се обучавали, али бар ће да имају нешто у рукама. Непосредно пре нашег разговора вратили смо се са одбране дипломског рада нашег Василија Боројевића на ДИФ-у. То дете је код нас од треће године, добио је од фондације стипендију и наставиће и мастер студије. То су деца чије су почетне позиције у минусу, због тога је најважније да им обезбедимо да се образују и раде – прича наш саговорник, управник дома под чијим кровом се налази 92 детета које нико не чека када, по прописима, дође време да напусте дечје село.