Све је почело са Фатихом

Кладим се да нисте знали колики утицај на савремене политичке односе у БиХ има султан Мехмед Фатих иако већ столећима мирује у свом стамболском турбету. Сељаци у средњој Босни и ретки упућени у Сарајеву знају, али вам неће рећи.

Један од бројних парадокса бошњачке политичке свести јесте у томе што свој државни континуитет везују за средњовековну Краљевину Босну, која је била хришћанска земаља, а домицилни муслимани су се појавили тек на њеном згаришту пошто су је освојиле и поробиле Османлије, те започеле исламизацију локалног становништва. Окупатор је био турски султан Мехмед Други, а босански муслимани „колаборанти”.

Веровали или не, али како 2012. пише Есад Хећимовић, новинар сарајевског „Ослобођења”, свако веће муслиманско село у средњој Босни све до данас чува успомену на султана Мехмеда Другог? Ко не зна, ради се о султану под надимком Фатих (Освајач), који је средњовековно босанско краљевство претворио у босански вилајет под управом високе порте у Стамболу.

Ништа нелогично нема у томе што се босански муслимани, касније Муслимани, још касније Бошњаци, односно хришћани који су конвертирали у ислам, идентификују са окупатором који је Босном владао неколико векова. С новом вером, временом су примили и обичаје, обрасце понашања, начин исхране и одевања, обиље турцизама у говору, културу свакодневног живота по шеријату. Турци су им по свим анкетама омиљенији него иједан народ с којим су 20 плус 45 година дијелили заједничку државу. А све је почело са Фатихом.

Међутим, потпуно нелогично, данашњи Бошњаци свој државни континуитет ослањају на хришћанску Краљевину Босну пошто су историјски настали тек када је она нестала, односно каузално да она није нестала, они не би ни настали најпре као домаћи муслимански верници и касније стасали као народ и нација. Штавише, поменути султан Мехмед Фатих погубио је последњег краља Босне. После пада Османског царства велики број „потурица”, како их је називала хришћанска раја, делом се с Османлијама повлачи у Турску (један од 12 геноцида), делом се враћа свом првобитном идентитету (најистакнутији попут Кустурице и Селимовића), а највећим делом остаје у БиХ, позивајући се на минуле векове као своје „златно доба” и тугују за „пустим турским”.

Док овај потоњи дио, односно његови савремени потомци, након признања нације, иако муслимани себе декларишу као легитимне наследнике хришћанске средњовековне Босне, дотле се њихове хришћанске комшије, које објективно заиста имају тај историјски континуитет, на њу не позивају. Повремено се српски и хрватски историчари медијевалисти прегањају око тога да ли су босански краљеви били православци или католици, а док се двоје свађају, трећи се користи и измишља своју историјску вертикалу без обзира на то што ни Твртко, ни Кулин бан, ни други босански краљеви сасвим сигурно нису били муслимани.

Уз те средњобосанске руралне легенде о „омиљеном султану Фатиху, који је Босну обасјао светлошћу ислама” иде и прича о томе како су будући хришћански конвертити условљавали свој прелазак на ислам тиме да им се не дира у нека драга светилишта и старе обичаје „не држи воду”. Пре да је било обратно, јер није забележено у историји да су поробљени народи постављали услове окупатору. Могли су можда да моле на коленима да сачувају неку симболичну успомену на стара светилишта и веру прадедова, али мало је вероватно да им је султан и калиф Мехмед Други то дозволио с обзиром на то да ислам захтева стриктно поштовање догме, која се протеже и на сваки аспект свакодневног живота и увреду вере кажњава фетвом. Салман Ружди, Шарли Ебдо нпр. Зато су се, рецимо, у неким старим муслиманским кућама, на таванима, сакривене од душмана, комшија и потомака, и вековима након турског вакта могле наћи славске иконе прекривене густом паучином и прашином дугог заборава. Можда би ово митско условљавање конверзије пре било израз потребе конвертита да докажу да нису продали „веру за вечеру” јер је познато да су се преверавали најбогатији да би сачували поседе и најсиромашнији да би преживели „турски зулум” у разним новчаним и натуралним наметима сиротињи раји.

Да легенде о султану Фатиху нису неки реликт давне прошлости сачуван у руралним забитима средње Босне, него блиске и савременој бошњачкој урбаној елити, сведочи и необичан догађај о коме 2010. пише Иван Ловреновић, хрватски књижевник пробосанске оријентације. „Дан-два по укопу Алије Изетбеговића на Шехидском мезарју на Ковачима појавила се група посланика турског парламента да би још свежу хумку посули земљом из турбета султана Мехмеда Фатиха. Уз објашњење да је то изузетно велика част подизања плоче над гробом султана који је освојио Цариград, претходно указана једино бившем председника Тургуту Озалу.”

Изузетна, али и знаковита, част јер асоцира на Изетбеговићево одбијање да изрази протоколарно поштовање Кемалу Ататурку и објашњење да је „Турска као исламска била империја, а да је као секуларна само просечна европска држава”. Асоцира такође на признање Алији што је ислам вратио на Фатихове границе у северозападној Босни илити Зеленој крајини. Асоцира, најзад, и на неоосманизам, кога се Тајип Ердоган звани „султан” није одрекао ни након уклањања Даватоглуа. Индикативно је да је овај ритуал прећутан у јавности муслиманског Сарајева, иако није могао бити уприличен без договара на највишем међудржавном нивоу у који је са стране БиХ морао бити укључен и српски представник. Сетимо се да је уочи првих слободних избора, поводом проношења мошти цара Лазара по манастирима у БиХ, Нијаз Дураковић изјавио да га „гуши мирис тамјана” и тако увредио и верујуће и неверујуће Србе.

Како би реаговали Бошњаци да Срби објаве да им бубне опне пуцају од куисања хоџа, односно разгласа с минарета Ферхадије и Алибегове џамије и страхују од езана који на непознатом језику позивају муслимане. А тек шта би рекли да неким поводом Срби у Српску донесу грумен земље или нешто што је симболично везано за цара Душана. Не би сигурно прихватили објашњење да је овај владар творац једног од првих законика у европској историји и да је то доказ српске традиционалне привржености правној држави и владавини права, него би то тумачили у светлу историјске чињенице да је Душан Силни или Душан Велики ширио границе Србије. Било би: „Србија најављује нову агресију на Босну!” Иако им је цар Душан и истовјерник предака, и саплеменик комшија, до јуче и суграђанин у заједничкој држави, а Мехмед Други је дошао из Мале Азије, говорио туђим језиком, уништио Краљевину Босну, окупирао Босански вилајет, донео страну веру, почива хиљадама километара далеко...

Бадава! Током дисконтинуитета од 500 година избледила је колективна меморија на хришћанску Краљевину Босну, а све што се касније дешавало са Османлијама, са анексијом, с Великим ратом, са уједињењем, са НДХ, с другим уједињењем, с грађанским ратом само је удаљавало Босанце (и Херцеговце) три верозакона. Легенда о Фатиху на селу и грумен његове земље у граду живе у средњој Босни где се налази главнина кантона с бошњачком већином и под бошњачком влашћу. Елем, где год су муслимани у БиХ своји на свом, с њима је и Фатих, како у сећањима, тако и у актуелним осећањима и политичким визијама.

„Фатих је неизмерно важан за муслимане у Босни и Херцеговини”, пише Есад Хећимовић, али и упозорава: „Ако хоћемо да градимо свој идентитет на припадности Босни и Херцеговини, онда наравно долазимо до питања чију ћемо традицију следити султана Мехмеда Фатиха или погубљеног краља Босне.” Бошњаци, међутим, хоће истовремено и једно и друго, а неспојиво је.

Сва земља босанска је беговска и наследно бошњачка, укључивши Републику Српску и Херцег-Босну, које је хришћанска раја привремено окупирала уз помоћ спољних агресора Хрватске и првенствено Србије. Такво виђење будуће БиХ камуфлирају концептом јединствене БиХ у којој одлучује демократска већина грађана, што су, ето случајно, баш муслимани Бошњаци. А Фатиха као инспирацију вешто прикривају у легендама о благородном султану који је дивљу и несрећну земљу обасјао исламом и симболичком ритуалу с груменом земље из његовог гроба. Да то нису „само снови једног верника” него реалност његове илузионистичке политике, Алија Изетбеговић је практично показао игноришући вољу Срба уочи рата, а после рата и Хрвата. Амбиције су им превелике, па неће ни Дејтон ни нови договор ни мирни разлаз. А снаге им невелике па, како пише Ксавије Бугарел, шаљу „апеле империјама” да натерају комшије да силом испуне њихове пусте жеље. Тешко нама с њима.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa