Рибокрадице муте воду

Ниш – Богата је Србија природним лепотама. Много тога се брижљиво чува и одржава, али је чињеница да ни супротних случајева није мало. Као да је некоме стало да уништи оно што је природа подарила, а човек надоградио.

Власинско језеро добар је пример и за једно и за друго. Акумулација на надморској висини изнад 1.200 метара, површине петнаестак квадратних километара, са дубином и до 40 метара, настала је после Другог светског рата. Изградња бране трајала је од 1946. до 1949. године. Окружено планинама Планом, Чемерником, Грамадом и Вардеником, језеро је настало на месту некадашњег „Власинског блата”, по легенди и веровању мештана овог југоисточног краја Србије, изузетно лековитог. Акумулација је почела да се пуни априла 1949. године, а већ 1954. достигла је пуни капацитет – 165 милиона кубних метара воде.

Мало је познато да је Власинско језеро у време велике Југославије било прворазредна атракција, јер су ту могла да се посматрају „пловећа острва”, односно делови тресета, који се откинуо са новообразованог дна језера. Годинама касније та су „острва” плански и редовно „везивана” за обалу, да би се средином седамдесетих година прошлог века ипак схватило колико су посебна и јединствена. Данас постоји тек неколико „пловећих острва” и подједнако су привлачна за посматрање и фотографисање.

Више од три деценије ово језеро било је туристичка дестинација по којој се препознавао овај део југоисточне Србије, али и место где су на припреме долазили спортисти наше земље уочи најзначајнијих домаћих и међународних такмичења.

А онда је Власинско језеро запуштено, препуштено пропадању и готово заборављено...

Међутим, вредни људи овог краја поново су се последњих петнаестак година изузетно потрудили и уредили обале језера, стазе и шеталишта, али и путеве како би се до некадашњег туристичког центра лакше и брже стигло. Осим викенд-насеља, почели су да се поред старих и дотрајалих хотелско-угоститељских капацитета граде нови.

Истовремено, обогаћен је и животињски свет у шумама око акумулације, а језеро је порибљено. То је довело до правог „бума” спортског лова и риболова, чиме је читаво подручје постало још привлачније. Али ту почиње тамнија страна приче о препороду Власинског језера, због које и полиција има пуне руке посла…

Неодговорни појединци, али и организоване криминалне групе, углавном пред зору или у раним јутарњим сатима испловљавају чамцима и са великим професионалним мрежама изловљавају рибу која је узгајана у језеру последњих година. Тај илегални плен рибокрадице углавном продају угоститељима и хотелијерима, а шарани, пастрмке, штуке и сомови из Власинског језера завршавају и на пијацама. И једни и други трљају руке – илегални продавци због добре зараде, а купци су задовољни јер долазе до квалитетне рибе испод цене.

У читавој причи нико не мари за оне који су једини оштећени – за људе који су уложили много труда да оживе и оплемене Власинско језеро.