Коговићи и никоговићи

Среда је, 15. мај, година 2024. Разговарам са др Николом Коларевићем, начелником Урологије КБЦ-а Земун, којег сам упознао захваљујући Слободану Кљакићу, дугогодишњем новинару и некадашњем члану уређивачког тима „Политика”, и његовом добром пријатељу Ивану др Маројевићу званом Вањи, иначе по оцу и мајци Никшићанину, док је Николин отац из срца Шумадије а мајка Дурмиторка са Жабљака. То је важно у односу на тему, јер нам олакшава размену мишљења.

А управо смо је нашли у актуелном нацрту резолуције о Сребреници и све бурнијим критикама које долазе не само из српског корпуса на рачун Владе Црне Горе и њеног председника Милојка Спајића, због изјаве да ће древна српска држава дати свој глас, када и ако буде одржано заседање Генералне скупштине УН у Њујорку, и тако допринети да свој народ, ма где се налазио буде жигосан као геноцидан. А народ каже: „Пљуни горе (увис) па на себе.”

Ради отклањања било какве дилеме по ко зна који пут, био сам принуђен да завирим у речнике страних израза, који су се одомаћили у српском језику. Овог пута сам консултовао Речник страних израза Милана Вујаклије, шта означава израз „геноцид”, где дословно пише: геноцид (грча реч генос – племе, народ, и латинска реч аццидере – убијати) уништавање народа или племена.

Овај изворни појам не могу или неће да схвате и прихвате само они народи и племена који немају или се стиде своје историје и предака.

Још на почетку овог медитирања, бланко потврђујем да, према буквалном значењу ове сложенице, при разбијању заједничке нам државе СФРЈ, коју су деведесетих година прошлог века спровели наши „пријатељи” са Запада, у унутрашњим сукобима није могло бити геноцида, након скоро једновековног живота у једној држави, у братству и јединству (1918). Истребљење међу браћом не рачуна се у геноцид. Страховитих масовних злочина је свакако било, а и сваки појединачан злочин је злочин против човечности. Следе аргументи за изречено. Сваког путника који се нађе на ауто-путу из правца Ниша, при уласку у Београд, прво ће на једном од надвожњака дочекати графит исписан пре више од четврт века, крупним ћириличним словима: ЦРНА ГОРА И СРБИЈА ТО ЈЕ ЈЕДНА ФАМИЛИЈА, у бојама тада нам заједничке тробојке. Има ли снажније поруке од оне која извире непосредно из народа и да по својој инспиративности надмашује чак и ону коју је својевремено у својим јавним наступима радо истицао Слободан Милошевић у својству председника Савезне Републике Југославије илити Србије и Црне Горе, да су оне и њихов народ „два ока у глави”.

Ове истине су плод хиљадугодишње заједничке историје на коју смо поносни и нема чега да се стидимо. Крља илити корен нам је исти, коју персонификује личност праоца Стефана Немање, великог жупана, рођеног у Рибници у срцу Црне Горе, данашњој Подгорици.

Права је прилика да се овде, сада и за сва времена истакне историјски значај одлуке актуелног руководства Србије о подизању, након скоро хиљаду година, величанственог споменика нашем заједничком праоцу у главном граду, Београду.

Историја планете земље је препуна примера почињених злочина нарочито током великих сеоба и освајачких ратова, почев од Александра Македонског и пре њега, преко Џингис-кана и Атиле Бича Божјега, до Наполеона Бонапарте и Адолфа Хитлера и свих знаних и незнаних зликоваца и националних хероја, што је довело до насилног заузимања читавих континената, а међу првима су се по свирепости истицали амерички досељеници, који су „елиминисали” скоро сто милиона староседелачког становништва, које су прозвали „Индијанцима”. Није нам намера, а и због ограниченог простора, да набрајамо све почињене злочине, већ да укажемо на разлику између појмова злочин и геноцид.

Петар Други Петровић Његош с разлогом прозван (Амфилохије) ловћенским Тајновидцем, оставио је у наслеђе српском народу непроцењиво благо „Горски Вијенац”, где кроз уста књаза Данила, владара Црне Горе, даје одговоре на већину тајни васељене, не слутећи да ће баш они, некада у будућности за далека поколења, бити од судбоносне важности за опстанак његовог племена, народа и државе. У великој дилеми како сачувати свој народ од потпуног затирања, због масовног преласка у ислам, књаз Данило узвикује: „Моје племе сном мртвијем спава...” и доноси одлуку о „истрази потурица” – физичком уништењу рођене браће, што се не може сврстати у појам геноцид.

Због овога су домаће незналице, по диктату са Запада, покушале да Његоша прогласе пропагатором геноцида и забране његова дела. Дакле сви који су прешли у ислам називани су „потурицама”, што је погрдно а имало је циљ одвраћање од даљег „прелетања” у исламску веру. Тек много касније, стварањем прве заједничке државе Јужних словена 1918. „потурице” добијају назив муслимани, чији је истакнути представник и лидер Спахо, био лични пријатељ и одани сарадник краља Александра Ујединитеља. По диктату западних сила долази до разбијања заједничке државе Јужних словена, који су са осталим националним мањинама живели у „братству и јединству” скоро један век, да би тај исти Запад изазвао братоубилачки сукоб и рат до ивице истребљења. Након окончања сукоба, муслимани добијају статус народа под називом Бошњаци, свој бошњачки (српскохрватски) језик и заједничку државу са браћом Србима и Хрватима.

Ово је један од аргумената да ниједан злочин почињен у братоубилачком рату не може бити квалификован као геноцид.

Међутим, последња дешавања у растакању заједничке државе Србије и Црне Горе, које је иницирао НАТО на челу са САД, а у извођењу америчког послушника Хавијера Солане као егзекутора, једино може да буде сврстано у рубрику „Веровали или не”.

А како поверовати да политички представници једне слободарске, храбре и поносите малене Црне Горе, издају своју браћу самим тим што су се одрекли Косова и Обилића, којег је лично Његош изабрао за симбол, при изради медаље коју је додељивао као највеће истицање за храброст и јунаштво испољено у одбрани свог народа и државе (чији је носилац и мој ђед по оцу), већ су се одрекли и Метохије, која је некада била главна житница за прехрану становништва Црне Горе. А ево једног од примера који сликовито приказује некадашњи менталитет и особине Црногораца:

Један сиромашак, пошто је година подбацила због дуготрајне суше (летина је била танка), морао је од првог комшије да позајми товар жита да би породицу спасао од глади. Пошто је и следећа година била сушна, актер наше приче затражи од другог комшије два товара жита на зајам и то један товар да би вратио првом комшији а други за прехрану своје породице. Он је добро знао да ако не врати дуг, како је дао „часну реч”, да ће се то брзо прочути и да ће му сва врата за даље позајмице бити затворена, чиме би угрозио животе својих чланова породице.

Тако се стварао култ части и поштења и чувао образ не само свој, већ и чланова своје породице и племена и државе.

О овим вредностима и о „часној речи”, како на локалном, тако и на геополитичком плану, бриљантно је одржала „слово” наша Ивана Михић, „Политика”, од 13. маја 2024.

Напослетку питам шта се све то десило са овим врлинама, које су до јуче биле „свето писмо”, за највећи број Црногораца српског рода.

У Црној Гори био је до скоро обичај да се у сусрету са младом особом каже „А чији беше ти мали? Чеговић си, коговић си?” У случају да му је породично име-презиме танко, очекујте од присутних одговор „А богме Никоговић.”

Но и из све могуће варијанте и претпоставке, треба остати човек и бити свој на своме.

Некадашњи народни посланик у савезном већу СРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa