Kogovići i nikogovići

Sreda je, 15. maj, godina 2024. Razgovaram sa dr Nikolom Kolarevićem, načelnikom Urologije KBC-a Zemun, kojeg sam upoznao zahvaljujući Slobodanu Kljakiću, dugogodišnjem novinaru i nekadašnjem članu uređivačkog tima „Politika”, i njegovom dobrom prijatelju Ivanu dr Marojeviću zvanom Vanji, inače po ocu i majci Nikšićaninu, dok je Nikolin otac iz srca Šumadije a majka Durmitorka sa Žabljaka. To je važno u odnosu na temu, jer nam olakšava razmenu mišljenja.

A upravo smo je našli u aktuelnom nacrtu rezolucije o Srebrenici i sve burnijim kritikama koje dolaze ne samo iz srpskog korpusa na račun Vlade Crne Gore i njenog predsednika Milojka Spajića, zbog izjave da će drevna srpska država dati svoj glas, kada i ako bude održano zasedanje Generalne skupštine UN u Njujorku, i tako doprineti da svoj narod, ma gde se nalazio bude žigosan kao genocidan. A narod kaže: „Pljuni gore (uvis) pa na sebe.”

Radi otklanjanja bilo kakve dileme po ko zna koji put, bio sam prinuđen da zavirim u rečnike stranih izraza, koji su se odomaćili u srpskom jeziku. Ovog puta sam konsultovao Rečnik stranih izraza Milana Vujaklije, šta označava izraz „genocid”, gde doslovno piše: genocid (grča reč genos – pleme, narod, i latinska reč accidere – ubijati) uništavanje naroda ili plemena.

Ovaj izvorni pojam ne mogu ili neće da shvate i prihvate samo oni narodi i plemena koji nemaju ili se stide svoje istorije i predaka.

Još na početku ovog meditiranja, blanko potvrđujem da, prema bukvalnom značenju ove složenice, pri razbijanju zajedničke nam države SFRJ, koju su devedesetih godina prošlog veka sproveli naši „prijatelji” sa Zapada, u unutrašnjim sukobima nije moglo biti genocida, nakon skoro jednovekovnog života u jednoj državi, u bratstvu i jedinstvu (1918). Istrebljenje među braćom ne računa se u genocid. Strahovitih masovnih zločina je svakako bilo, a i svaki pojedinačan zločin je zločin protiv čovečnosti. Slede argumenti za izrečeno. Svakog putnika koji se nađe na auto-putu iz pravca Niša, pri ulasku u Beograd, prvo će na jednom od nadvožnjaka dočekati grafit ispisan pre više od četvrt veka, krupnim ćiriličnim slovima: CRNA GORA I SRBIJA TO JE JEDNA FAMILIJA, u bojama tada nam zajedničke trobojke. Ima li snažnije poruke od one koja izvire neposredno iz naroda i da po svojoj inspirativnosti nadmašuje čak i onu koju je svojevremeno u svojim javnim nastupima rado isticao Slobodan Milošević u svojstvu predsednika Savezne Republike Jugoslavije iliti Srbije i Crne Gore, da su one i njihov narod „dva oka u glavi”.

Ove istine su plod hiljadugodišnje zajedničke istorije na koju smo ponosni i nema čega da se stidimo. Krlja iliti koren nam je isti, koju personifikuje ličnost praoca Stefana Nemanje, velikog župana, rođenog u Ribnici u srcu Crne Gore, današnjoj Podgorici.

Prava je prilika da se ovde, sada i za sva vremena istakne istorijski značaj odluke aktuelnog rukovodstva Srbije o podizanju, nakon skoro hiljadu godina, veličanstvenog spomenika našem zajedničkom praocu u glavnom gradu, Beogradu.

Istorija planete zemlje je prepuna primera počinjenih zločina naročito tokom velikih seoba i osvajačkih ratova, počev od Aleksandra Makedonskog i pre njega, preko Džingis-kana i Atile Biča Božjega, do Napoleona Bonaparte i Adolfa Hitlera i svih znanih i neznanih zlikovaca i nacionalnih heroja, što je dovelo do nasilnog zauzimanja čitavih kontinenata, a među prvima su se po svireposti isticali američki doseljenici, koji su „eliminisali” skoro sto miliona starosedelačkog stanovništva, koje su prozvali „Indijancima”. Nije nam namera, a i zbog ograničenog prostora, da nabrajamo sve počinjene zločine, već da ukažemo na razliku između pojmova zločin i genocid.

Petar Drugi Petrović Njegoš s razlogom prozvan (Amfilohije) lovćenskim Tajnovidcem, ostavio je u nasleđe srpskom narodu neprocenjivo blago „Gorski Vijenac”, gde kroz usta knjaza Danila, vladara Crne Gore, daje odgovore na većinu tajni vaseljene, ne sluteći da će baš oni, nekada u budućnosti za daleka pokolenja, biti od sudbonosne važnosti za opstanak njegovog plemena, naroda i države. U velikoj dilemi kako sačuvati svoj narod od potpunog zatiranja, zbog masovnog prelaska u islam, knjaz Danilo uzvikuje: „Moje pleme snom mrtvijem spava...” i donosi odluku o „istrazi poturica” – fizičkom uništenju rođene braće, što se ne može svrstati u pojam genocid.

Zbog ovoga su domaće neznalice, po diktatu sa Zapada, pokušale da Njegoša proglase propagatorom genocida i zabrane njegova dela. Dakle svi koji su prešli u islam nazivani su „poturicama”, što je pogrdno a imalo je cilj odvraćanje od daljeg „preletanja” u islamsku veru. Tek mnogo kasnije, stvaranjem prve zajedničke države Južnih slovena 1918. „poturice” dobijaju naziv muslimani, čiji je istaknuti predstavnik i lider Spaho, bio lični prijatelj i odani saradnik kralja Aleksandra Ujedinitelja. Po diktatu zapadnih sila dolazi do razbijanja zajedničke države Južnih slovena, koji su sa ostalim nacionalnim manjinama živeli u „bratstvu i jedinstvu” skoro jedan vek, da bi taj isti Zapad izazvao bratoubilački sukob i rat do ivice istrebljenja. Nakon okončanja sukoba, muslimani dobijaju status naroda pod nazivom Bošnjaci, svoj bošnjački (srpskohrvatski) jezik i zajedničku državu sa braćom Srbima i Hrvatima.

Ovo je jedan od argumenata da nijedan zločin počinjen u bratoubilačkom ratu ne može biti kvalifikovan kao genocid.

Međutim, poslednja dešavanja u rastakanju zajedničke države Srbije i Crne Gore, koje je inicirao NATO na čelu sa SAD, a u izvođenju američkog poslušnika Havijera Solane kao egzekutora, jedino može da bude svrstano u rubriku „Verovali ili ne”.

A kako poverovati da politički predstavnici jedne slobodarske, hrabre i ponosite malene Crne Gore, izdaju svoju braću samim tim što su se odrekli Kosova i Obilića, kojeg je lično Njegoš izabrao za simbol, pri izradi medalje koju je dodeljivao kao najveće isticanje za hrabrost i junaštvo ispoljeno u odbrani svog naroda i države (čiji je nosilac i moj đed po ocu), već su se odrekli i Metohije, koja je nekada bila glavna žitnica za prehranu stanovništva Crne Gore. A evo jednog od primera koji slikovito prikazuje nekadašnji mentalitet i osobine Crnogoraca:

Jedan siromašak, pošto je godina podbacila zbog dugotrajne suše (letina je bila tanka), morao je od prvog komšije da pozajmi tovar žita da bi porodicu spasao od gladi. Pošto je i sledeća godina bila sušna, akter naše priče zatraži od drugog komšije dva tovara žita na zajam i to jedan tovar da bi vratio prvom komšiji a drugi za prehranu svoje porodice. On je dobro znao da ako ne vrati dug, kako je dao „časnu reč”, da će se to brzo pročuti i da će mu sva vrata za dalje pozajmice biti zatvorena, čime bi ugrozio živote svojih članova porodice.

Tako se stvarao kult časti i poštenja i čuvao obraz ne samo svoj, već i članova svoje porodice i plemena i države.

O ovim vrednostima i o „časnoj reči”, kako na lokalnom, tako i na geopolitičkom planu, briljantno je održala „slovo” naša Ivana Mihić, „Politika”, od 13. maja 2024.

Naposletku pitam šta se sve to desilo sa ovim vrlinama, koje su do juče bile „sveto pismo”, za najveći broj Crnogoraca srpskog roda.

U Crnoj Gori bio je do skoro običaj da se u susretu sa mladom osobom kaže „A čiji beše ti mali? Čegović si, kogović si?” U slučaju da mu je porodično ime-prezime tanko, očekujte od prisutnih odgovor „A bogme Nikogović.”

No i iz sve moguće varijante i pretpostavke, treba ostati čovek i biti svoj na svome.

Nekadašnji narodni poslanik u saveznom veću SRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista