Кад Маркес заклони мету

Мрзим да будем протагониста јавног спектакла. Најгора ствар која се може десити писцу са континента на коме се не чита јесте то да његове књиге почну да се продају као кобасице, рекао је својевремено највећи писац данашњице, легендарни аутор „Сто година самоће”, осамдесетједногодишњи колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес. Одувек стидљив и опрезан да избегне гореописани циркус, он је ипак овластио енглеског професора Џералда Мартина да напише његов животопис. Позамашна ауторизована биографија Габријела Гарсије Маркеса тек је изашла у Лондону, а глад за недостижним латиноамеричким аутором „Сто година самоће” је толико глобална да се ова књига већ продаје баш онако како то главном јунаку приче не прија: као кобасица.

Маркесов званични биограф писао је књигу седамнаест година, разговарао са стотинама пишчевих пријатеља, познаника и рођака и са више од хиљаду страница успео је да је скрати на 680, од чега је око стотину листова резервисано за фусноте, и библиографију , па је према томе немогуће да је овако свежу велику издавачку кобасицу ико успео да за ових неколико дана „прогута”, а камоли свари. Но, да ли је творац магичног реализма, који тврди да су његове фантазије пука суперреалност Латинске Америке, сада постао „отворена књига”? Ко год се занима за Маркеса, зна да се овај писац сусретао са многим светским државницима (више пута је, на пример, на Клинтонов захтев разговарао са бившим председником САД), био је посредник у преговорима за стишавање револуционарних герила Колумбије, али најдуже и најдубље пријатељство гаји са оболелим лидером кубанске револуције, својим вршњаком, Фиделом Кастром.

Дневни листови на шпанском језику (мадридски „Паис) и агенције објавили су истог дана када се Маркесов животопис појавио у лондонским књижарама да колумбијски нобеловац који живи у Мексико Ситију „осећа огромну фасцинацију према онима који имају власт и моћ”. Они цитирају овлашћеног биографа који тврди да „Маркес воли да буде сведок власти, да би преко те блискости пратио одређене циљеве”. „Седамдесетих, био је непосредни активни поборник кубанске револуције и кубанских интервенција у Африци”, указује Мартин. Али свет се променио и његове политичке аспирације сада су сведене на одбрану – данас он штити кубанску револуцију, коју види као симбол латиноамеричке независности и достојанства, додаје британски професор који оцењује да је Маркес у сваком случају „интимно повезан са политичким и историјским догађајима Латинске Америке”. Иако се састајао и са Фелипом Гонзалесом, некадашњим шпанским премијером, или Бил Клинтоном кад је био амерички председник (и после тога), људи су највише заинтересовани за Маркесово пријатељство са Фиделом Кастром, додаје писац новоизашле биографије.

Да ли је Мартин објаснио ово, за многе чудно, пријатељство које никада није „соцреалистички” упливало у Маркесов опис, остаје да се открије кад се прочита биографија. Уместо тога, „Политика” доноси изводе из описа последњег шесточасовног сусрета између колумбијског писца и оболелог вође комунистичке револуције. Маркес је после ручка са Фиделом Кастром у јулу ове године као и увек ћутао. У „Белешкама вашег другара” (9. јул 2008), Фидел Кастро је написао о том пријатељству више него што се знало до сада.

Одлучио сам да се одморим, пише Кастро, и да се састанем са Габом и његовом женом Мерседес Барча, који су у посети Куби до једанаестог (јула). „Тако сам желео да с њима поразговарам, да се присетимо неких детаља из нашег готово полувековног искреног пријатељства. Наша новинска агенција је на препоруку Чеа (Че Гевара) тек била рођена, и упослила је, међу осталим, скромног колумбијског новинара по имену Габријел Гарсија Маркес. Ни на крај памети ни Пренси Латини, ни Габу, није тада било да ће овај син поштанског службеника сахрањеног на плантажама банана Јенки компаније бити добитник Нобелове награде.”

Лековито дружење са Маркесом

Наше пријатељство, пише Кастро, неговано је толиких година, поткрепљивано стотинама разговара, „који су увек били мени изузетно пријатни”: „Разговор са Гарсијом Маркесом и Мерседес, кад год би дошли на Кубу, а то се увек дешавало чешће него једном годишње, имао је лековито дејство с обзиром на огромне тензије, несвесне али сталне, којима сам као лидер кубанске револуције био изложен.

 Кастро се у дигресији враћа у Колумбију, где му је приликом тог ибероамеричког самита Гарсија Маркес „спасао живот”. После званичних сусрета, домаћини су организовали обилазак старе Картахене у кочијама. Службеници задужени за безбедност рекли су Кастру да не би било препоручљиво да он крене у такву туру. Мислио је да је њихова забринутост неоснована, иако је, како каже „увек поштовао професионалце и сарађивао са безбедњацима”. Габо је стајао ту близу, па га је у шали Кастро позвао: „Попни се с нама у ову кочију, да не почну да пуцају.” Тако је и урадио, а Кастро је још стигао да довикне Мерцедес: „Бићеш најмлађа удовица.” Касније се испоставило да су снајперисти распоређени по околним зидинама одустали, јер им је „Габо заклонио мету”. „Јуче, за време нашег разговора, сетио сам се те епизоде, и замолио сам њега и Мерседес, која је олимпијски шампион у памћењу чињеница и бројева, да се присете низа догађаја, на Куби и у иностранству, којима смо заједно присуствовали, пише Кастро и додаје да је делове овог сусрета филмовала једна кубанска филмографска екипа.

Дијетална дисциплина Фидела Кастра

Кастро открива да их је позвао на ручак, „нешто што нисам до сада урадио ни са једним од својих посетилаца, за ове протекле две године откако сам се разболео”. Они су ручали своје, а Кастро се „дисциплиновано придржавао своје дијете, од које „ни за милиметар није одступио”, „не да би додао још коју годину свом животу” већ да бих „време које ми је преостало учинио продуктивнијим”.

Пишући овом приликом о Гарсији Маркесу, Кастро признаје да је на почетку њиховог познанства „гајио извесне предрасуде о овом интелектуалцу са чудовишним осећајем за фантазију”. Нисам тада ни сањао колико реализма чучи у његовом духу, додаје болесник.

Кад су се растајали Кастро им је рекао да се „овако дивно није провео откако се разболео”. Његов стари друг му је одговорио: „Биће још прилике.”

Уобичајена утеха када се растају два вршњака, обојица прешла осамдесету. Историја је још далеко од објашњења „хемијске реакције која је учинила пријатељима” ову двојицу људи посвећену тако различитим професијама. А на читаоцима је да у складу са Маркесовом поетиком над фрагментима награде какву год хоће фантазију.

Зорана Шуваковић