Одлазак несаломивог

Карл-Хајнц Шнелингер (Дирен, 31. март 1939 – Милано, 20. мај 2024) био је идеалан немачки фудбалер каквог замишљамо: добар техничар, изнад свега поуздан, стиже свуда, чврст као камен, неуморан, одличан у скоку... И несаломивог духа.

На Светском првенству у Мексику 1970. је у полуфиналу, против Италије, у 90. минуту постигао свој једини гол за репрезентацију (одиграо 47 утакмице) и ишчупао јој шансу да у продужецима оде у финале. Није јој успело (у једном од најнеизвеснијих окршаја у историји фудбала „азури” су победили с 4:3), а да јесте Бразилу с Пелеом би било, вероватно, много теже да освоји трећу титулу светског првака (Италијане су победили с 4:1).

Било је то Шнелингеру четврто светско првенство (укупно одиграо 17 утакмица на њима). На прво, 1958. у Шведској, поверење чувеног селектора Сепа Хербергера је стекао играјући за полуаматерски клуб из свог родног места – Дирен 99!? Додуше, у то време у Западној Немачкој није постојала јединствена лига, него су се регионални прваци по куп-систему борили да освоје првенство државе.

Одмах после Светског првенства Шнелингер је прешао у Келн, гиганта из комшилука. И с њим је постао шампион 1962, у последњој сезони пре оснивања Бундес лиге.

На Светском првенству те године у Чилеу Западна Немачка, која је на два претходна шампионата избацивала Југославију, коначно је долијала. „Плави” су је избацили у четвртфиналу с 1:0.

То је једини шампионат света на коме Шнелингер није стигао у полуфинале. Без обзира на то у анкети париског „Франс фудбала” за најбољег фудбалера Старог континента заузео је треће место (разуме се, у отаџбини те године није имао премца). За класичног одбрамбеног играча изузетно признање.

Наредне године је постао гастарбајтер. Био је међу првим немачким фудбалерима, који су напустили своју земљу. Приступио је Мантови, али је то био мали клуб за њега, па је већ после годину дана позвала Рома с којом је 1964. освојио Куп Италије.

Међутим, и тамо се задржао само једну сезону. Великом Милану (првак Европе 1963) био је потребан такав играч, а Шнелингер је у њему био незаменљив готово целу деценију (1965-1974). Освојио је све што је постојало тада, како у Италији (национални куп 1967, 1972. и 1973. и првенство 1968), тако и у Европи (Куп победника купова 1968. и 1973. и Куп европских шампиона 1969) и на свету (Интерконтинентални куп 1969). У својој последњој сезони у Италији имао је прилику да трећи пут узастопно освоји Куп купова, али је Милан у финалу неочекивано изгубио од источнонемачког Магдебурга.

После тога се вратио у домовину. Каријеру је завршио 1975. у Тенис Борусији из Берлина. Живот је наставио без фудбала и без Немачке – живео је у Италији као бизнисмен.

Имао је пех да игра за репрезентацију између два шампионата на којима је освојила светско првенство (1954. у Швајцарској и 1974. код куће). На прагу највећег успеха био је 1966. Међутим, у финалу Светског првенства у Лондону Западна Немачка је изгубила од Енглеске на продужетке с 4:2. Око трећег гола домаћина се ломе копља да ли је лопта, после одбијања од пречке, прешла гол-линију. Да се установи коришћена је и савремена технологија.

Два пута је играо за тим света. Против Енглеске 1963. у Лондону, када је у саставу био и наш голман Милутин Шошкић, и Шпаније 1967. у Мадриду. Када је 27. септембра 1964. у Београду, на стадиону ЈНА, Југославија играла против репрезентације Европе за жртве земљотреса у Скопљу, у екипи Старог континента, која је победила са 7:2, био је и Шнелингер.