Сребреница између Србије и Црне Горе

Процес развлашћивања Мила Ђукановића, који је почео парламентарним изборима 2020. године и који је потом довршен Миловим убедљивим поразом на изборима за председника државе прошле године, означио је могућност да се веома посвећено ради на брзом унапређивању односа између Црне Горе и Србије. То је било и очекивање огромног броја грађана, како оних који живе у Србији, тако и оних у Црној Гори.

Четири године након велике августовске победе над Ђукановићем релевантно је поставити питање да ли се у пољу развоја билатералних односа Црне Горе и Србије за ово време могло урадити више од онога што је постигнуто. Непосредни повод за преиспитивање учињеног за ове четири године је актуелни спор који се тиче става Црне Горе према предложеној резолуцији о Сребреници, која ће ове седмице бити тема у Уједињеним нацијама.

Прва постђукановићевска влада, коју је водио Здравко Кривокапић, била је једна од најслабијих влада у црногорској историји. Како по бројним другим питањима, тако и у погледу поправљања односа са Србијом, та влада није имала неке посебне иницијативе ни резултате. У Црној Гори се и данас као нечега непримереног сећају одласка Здравка Кривокапића у пола ноћи у Београд како би у патријаршији он одређивао црквеним великодостојницима ко од владика треба да буде биран за митрополита у Црној Гори.

Кривокапићева влада није била спремна да потпише Темељни уговор са Српском православном црквом. Било је довољно да јој се супротстави свега неколицина Милових присталица па да та влада одмах повлачи предлоге које је претходно најавила. Ка Београду је повремено усмеравала критичке рефлексије иако јој је у највећем броју случајева била потребна ауторефлексија. Нема ко се није смејао када је, приликом званичне посете Србији, члан српске владе у фармеркама дочекао Здравка Кривокапића и поручио да је реч о госту без ауторитета.

Добро је што је Кривокапићева влада кратко трајала и још је боље што ју је заменила влада Дритана Абазовића. Ни пре ни касније Дритан нигде није био тако добро дочекан као приликом дводневне званичне посете Београду, свега два месеца након што је био изабран за председника црногорске владе. Изванредни сусрети и разговори које је имао током те посете били су права слика искрене жеље да се ради на брзом путу унапређивања односа две државе.

Уследило је потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом и отпочињање разговора о решавању питања амбасадора. Отвореност је била кључна реч за разумевање развоја билатералних односа у том периоду. Отворени и искрено пријатељски односи увек значе и могућност да се лакше превазилазе разлике око тема о којима се различито мисли. Од 30. августа 2020. године до данас, Дританова влада је убедљиво највише допринела развоју добросуседских односа између Србије и Црне Горе.

Иако је остварила изузетне резултате, и ова друга постђукановићевска влада је била кратког даха. Пала је након нешто више од сто дана рада, али је у техничком мандату опстала још наредних годину и два месеца. Трећа црногорска влада у овој постђукановићевској ери изабрана је крајем октобра 2023. године, а на њеном челу налази се лидер Покрета „Европа сад” Милојко Спајић.

Почетна и важна разлика коју је Спајић направо у односу на претходне две владе јесте што је са лидерима Коалиције за будућност Црне Горе договорио заједничко вршење власти које је значило да Андрија Мандић преузима функцију председника црногорске скупштине, а да ће се реконструкцијом владе током ове године омогућити да неки од ауторитета из Коалиције за будућност Црне Горе постану чланови Спајићеве владе.

Спајић је успешно превазишао препреке које је опозициони ДПС најављивао у вези са организацијом пописа становништва. Попис је добро организован, етапно се саопштавају резултати пописа и преостало је да се ускоро саопште подаци о најосетљивијим питањима о националној припадности, језику и о вероисповести.

Ипак, преокупација председника актуелне црногорске владе је животни стандард грађана. Још док је био министар финансија у оној првој влади након Мила, спровео је програм који је минималне плате у Црној Гори довео на ниво од 450 евра. Највеће постигнуће његове владе данас је што је минимална пензија повећана на 450 евра, а најављено је да би до почетка идуће године минимална плата требало да порасте на 700 евра. Нема дилеме да области финансија и животног стандарда грађана много више занимају актуелног црногорског премијера него теме које се тичу идентитетских питања или правног превладавања ауторитарне прошлости.

Резолуција о Сребреници, о којој ће се одлучивати у Уједињеним нацијама, довела је Спајића у онај део политичког одлучивања који он не воли. И који уз све друге важне аспекте ове теме нужно намеће и питање односа председника владе према позицији Србије у односу на садржину предложене резолуције. Целокупну ситуацију додатно тежом чини и то што поједини западни партнери јасно саопштавају шта је њихово очекивање поводом актуелне теме, а при том ни Спајић ни његов министар спољних послова Филип Ивановић немају искуства у оваквој врсти комуникације и деловања.

Будући да тема резолуције о Сребреници има потенцијал да веома озбиљно утиче на даљи развој односа између Црне Горе и Србије, мој предлог је да се иницира званични сусрет двојице премијера, Милојка Спајића и Милоша Вучевића, и да се, попут онога примера када је Дритан управљао владом, отворено разговара о свим питањима, па и оним тешким попут Сребренице. Интерес и жеља грађана и у Србији и у Црној Гори јесте да се званични сусрети попут овог који предлажем, користе за учвршћивање договора о будућој сарадњи која ће значити успостављање братских односа две братске државе и два братска народа.

Таква врста сусрета и разговора нарочито вреди када у датом моменту на делу имамо врсту неспоразума или неразумевања. Ако не за више, онда макар и за договор да се разговори настављају у доброј вери да се у погледу будућих односа може ићи само напред и да нема повратка назад.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa