Поезија ништавила

Текст „Шума блиста” Милене Марковић (адаптација Томи Јанежич) представља поетско урањање у тмурне животе групе посрнулих несрећника. Радња се дешава једне ноћи, у кафани, насуканој у средини ничега, препуштеној постојаном току лаганог умирања.

Текст је вредан због поетичног уобличења живота без наде и визије, гушења у муљу ништавила. Са друге стране, недостаје му драмска и сценска изазовност. Комад више представља лирски мозаик фрагмената људских судбина, поезију мрака, а мање драму која може да узбудљиво оживи на сцени. Он носи одблеске емоција, понекад вртоглаво снажне, али не поседује дубоку, постојану драмску снагу. Текст, дакле, нема опипљиве сценске потенцијале, због чега није поуздан материјал за грађење представе. 

Редитељ Томи Јанежич је скоро сасвим оголио сцену. У први план је поставио то поетско ништавило, доследно инсистирајући на натуралистичком приказу празнине и безнађа. Глумци прецизно и детаљно, успорено и често статично, са много намерних, празних ходова у игри, обликују ту плејаду људских рушевина. Због радикалног натурализма у игри, који подразумева и то да је говор глумаца понекад једва чујан и неразумљив, уведен је титл.

Јасна Ђуричић непосредно игра Мацу, певачицу у кафани, резигнирану, смрвљену животом. Борис Исаковић наступа у улози бившег тренера неког локалног клуба, сада бармена и избацивача, видно уморног, истрошеног, запуштеног. Властимир Ђуза Стојиљковић посебно топло и људски игра Срећка, страшно тужног, сломљеног самоћом. Срђан Тимаров ствара лик набуситог, насилног, нетрпељивог Лолета, а Ненад Ћирић ауторитативног газду кафане код кога, понекад, ипак, искрсне неки ретки хумани гест. Анђела Стаменковић, Милица Грујичић, Милена Предић, Виолета Митровић, Лидија Андонов, Софија Јуричанин, Ана Марковић и Сузана Лукић стилски уједначено, играју девојке, жртве својих нада и жеља за достојнијим животима. Оне се неизмрсиво уплићу у мрежу проституције...

У представу, као и у текст, укључено је неколико сонгова чија функција није увек сасвим јасна, превасходно због бизарности њихових текстова. Они често обилују помало чудним, незграпним, слабо комуникативним метафорама које, као такве, немају поетску функцију. Стихови су често прилично груби, понекад очигледни до (намерне) баналности, скоро и да залазе на поље треш/панк естетике. Немају, дакле, суптилност, препознатљиву метафоричност, нити универзалносткоји би им дали поетски смисао. Изузетак је сонг „Мајчице”, чије хорско извођење има битан емотивни учинак.

Представу карактерише стални контраст између мучне, тамне и испразне свакодневице актера и њихових лирских успомена на прошлост. Они се непрестано сећају прошлости;прошлост је извор некакве сигурности, и садашњост чини подношљивијом. Носталгија је емотивно уточиште, азил за губитнике, закуцане на маргинама живота. Ако је то анемично, килаво преживљавање, уопште, могуће назвати животом.

Представа почиње емитовањем песме „Шума блиста шума пева” Драгана Лаковића, у нелагодном мраку, што означава ту типичну тежњу за повратком у безбрижност детињства, неокрњеног, изолованог од сталних болова стварности.Није, дакле, спорно да у представи „Шума блиста” има заиста дирљивих, поетичних момената, као ни то да је редитељски приступ Томија Јанежича врло занимљив и значајан, у погледу померања граница позоришног израза у Србији. Зато ваш критичар никако не сматра да је представа сасвим промашена, што је, вероватно, било мишљење доброг дела публике који је напустио салутоком првог репризног извођења (неки, чак, врло љутито).

Ипак, главни утисак је да је представа, у целини, због недостатка озбиљнијих сукоба, дубље разраде ликова и развоја догађаја који дефинишу текст, монотона и недовољно вредна.