Колективна кривица не може да постоји

Када је Марти Ахтисари 2006. рекао да су Срби криви као народ и да своју кривицу морају платити губитком Косова, већина је то тада доживела као пуки недипломатски испад. Ове речи финског дипломате, аутора такозваног Ахтисаријевог плана, који Приштина ставља у темељ накарадне „државности”, данас добијају своју конкретизацију – Србима, не први пут у историји, покушавају да наметну колективну кривицу за наводни геноцид у Сребреници. О томе разговарамо с нашим истакнутим академиком, проф. др Драганом Симеуновићем.

Данас видимо да је то била најава претварања српског народа у колективног кривца?

Колективна кривица је ружна измишљотина. Сем у случајевима постојања заједничке кривице веома малих колектива, на пример криминалних група, о колективној кривици као кривици свих не може се говорити. Колективна кривица једног целог народа, религијске заједнице или класе већ технички гледано није могућа. Ипак, током историје било је много приписивања колективне кривице, а сада је неко одлучио да је и на нас дошао ред за најгоре могуће политичко жигосање. „Жиг звери” кривице за геноцид је нешто најгоре што се једном народу може приписати.

Шта је заправо у основи идеје колективне кривице?

Бити проглашен колективно кривим значи постати лака мета и потенцијално потчињен свакоме. Циљ је да се цео колектив вољно савије и сломи. Осећање кривице нас природно упућује на покорност као модел понашања.

На чему се заснива механизам колективне кривице?

Лепљење етикете кривца неком колективу није ништа друго до својеврсна казна која се изриче непослушнима. У питању је увек кривица отпора носиоцу највише моћи, а уједно и кривица разликовања. Разликовање у политици је увек са становишта најјачег грех, јер неприхватање његових ставова бива протумачено као непокорност. Свака апсолутна доминација неминовно рађа тоталитарни дух који не трпи ни најмању самосталност, а камоли супротстављање.

Колико је опасно по један народ или религијску групу добијање статуса колективног кривца?

Веома, зато што жиг колективне кривице дуго опстаје. Статус колективног кривца подразумева да ће тај колектив свој „грех” окајавати у разним етапама, на различите начине и различитим интензитетом, али увек у статусу трајно диференцираног и „нишчег”. Сетимо се само колико дуго и какве последице су производиле оцене о колективној кривици Јевреја или пак у времену револуција оцене о кривици свих богатих. Сваком је тиме давано право да их убија или да им отима имовину. Следећа велика колективна кривица је била кривица Немаца, а данас је актуелна кривица Руса. Кривци су криви напросто већ зато што потенцијално или стварно угрожавају пројекте хармоније, а шта је хармонија увек одређују само најмоћнији. Пренаглашена естетизација савремене политике довела је до стварања критеријума „политичке нечистоте”. Добро је само оно што је лојално, ружно је и зло све што није. Она је та која налази кривицу већ у различитости религије, идеологије, расног и етничког порекла, посебних политичких циљева и интереса. Свака различитост која се тумачи као супротстављање мора да буде елиминисана изопштавањем, истребљењем или бар указивањем на опасност од такве различитости.

Зашто баш Срби?

Тоталитарна свест о колективној кривици је екстремни израз нетолеранције различитости и конкурентности. Хармонија која треба да буде постигнута војном, политичком или економском, а и културолошком принудом, није ништа друго до израз тежњи за тоталном контролом и подређеношћу свих творцима концепта хармоније. Да би неко био лош и грешан, довољно је да буде „сабирник непожељних особина”. Срби су, без сумње, пример тога. Но, њихова колективна кривица није изникла преко ноћи. Њу треба посматрати у светлу бар двовековног односа Европе према Балкану. Од када су се на Балкану појавили Руси као војни и политички фактор, Европа не престаје с незадовољством, па и повременим оптуживањем те своје границе са исламом и Истоком. Посебан проблем јој праве балкански народи који теже националном ослобођењу од турског ропства, а уз руску помоћ. Другог избора није ни било зато што није било у интересу европских сила да се поробљени народи потпуно ослободе и израсту у њима равноправне.

Кривица Срба због посебности интереса увећана је окретањем ка Русији?

Што се неко више наслањао на њу, чак и из морања, постајао је све кривљи. Уз то, Срби су својом етничком и, нарочито, религијском различитошћу иритирали развијену Европу још од времена када се српски миграциони клин Чарнојевића забио дубоко у католичко-евангелистичко ткиво Европе. Србе ће као нарочито грешне издвојити оба балканска рата и Први светски рат. Уз „потврђене карактеристике” осталих балканских народа, као што су примитивизам, трибализам и неспособност за прогрес, Србима је придодата и посебна особина – ирационална агресивност. Када је убијен Франц Фердинанд, иако се Гаврило Принцип изричито декларисао као југословенски, а не српски националиста, Принципова кривица је због његовог етничког порекла постала кривица Срба и Србије.

Током Другог светског рата Срби су се завојевачима замерали због отпора, а покореним и непокореним силама својим схватањем слободе?

Након Другог светског рата Балкан постаје претежно комунистички. Срби бројчано предњаче у томе још током рата у својству партизана, не само што су тиме бивали на страни Руса већ и зато што су клице социјализма на Балкану биле најјаче баш у Србији почев од 19. века. Све то додаје кривици Срба нову, идеолошку димензију. Садашња колективна кривица Срба такође је плод реалполитике. Својим посебним политичким тежњама и посебним националним интересом Срби су по мишљењу господара новог светског поретка исказали нереалне политичке амбиције директно супротстављене интересима најјачих. Тиме су Срби поново нарушили хармонију најкултивисанијег континента који се гнуша насиља, али га радо примењује.

Тежња Срба ка самосталности проузроковала је суд о непослушности, а тиме и о њиховој колективној кривици?

Грех посебности прерастао је у кривицу неприлажења победничкој страни. Савремена казна за колективну кривицу Срба мешавина је казни које су досад извршаване зарад колективне кривице. Због „издаје Богочовека” Јевреји су истребљивани и исељавани, „грех богаћења” плаћали су буржуји у социјалистичким земљама имовином и животом, Немци су једини добили жиг нацифашизма иако су фашистичке државе и геноцид били веома присутни и код других народа, осим тога Немци су били и исељавани и издељени. Срби су и истребљивани, и исељени и подељени. Платили су прескупо и имовином и животима своју вољу за посебност и јединствену државу, али и за свако своје насиље над другима. Нису научили да малим народима, сем воље, за све увек треба и велика памет, јак савезник и много среће.

Као и увек, испречи се геополитика?

Обузета Русијом и Кином, Америка сумња у Србе као њиховог потенцијалног војног савезника на Балкану. Геополитички интереси овладавања простором Србије и Републике Српске као последњим делом бивше СФРЈ који још није под потпуном контролом Запада, нагоне га у бруталну акцију под изговором утврђивања и кажњавања кривца, прво за недаће албанског живља на Косову и Метохији, а сада за Сребреницу. Због тога је Србији била намењена дуготрајна казна изолованости, покоравања и распарчавања до безначајности, до које се може стићи и економским и војним и културолошко-комуникационим, али и унутрашњим националним међууништењем, као и умањивањем свих битних ресурса. Није ново то што је Србија доживела агресију и санкције, нити то што су били сурово кажњени и многи потпуно недужни попут деце, већ то што јој је тадашњим и даљим казненим мерама задуго одречено право на прогрес и равноправност. Учинити непријатеља безначајним је важније него га територијално сузити.

Стари кривци су увек активни у хајци на нове

На делу је и трансфер кривице?

Стари кривци су увек активни у хајци на нове, јер то релативизује и тиме делимично спира с њих њихову кривицу. Понашају се попут губаваца који теже да заразе друге, јер што је више заражених, то је мања њихова срамота. Неки тврде да ће се резолуцијом УН избећи колективна осуда и да ће кривица за злочин бити наглашено индивидуална? Када не би било генерализације која је општи начин људског мишљења и закључивања, то би било тако. Међутим, када год неко буде помињао „резолуцију о геноциду у Сребреници” и питао ко га је починио, одговор неће бити набрајање имена починилаца већ ће гласити – Срби. Баш као што и за терористички напад на Њујорк нико не набраја имена осуђених, већ се напросто каже да су то урадили муслимани, чиме се кривица простире на све.