Закулисне игре у Генералној скупштини УН

Од потписивања Дејтонског мировног уговора (14. 12. 1995. године) до данас протекле су безмало три деценије. За то време Република Српска је у Председништво Босне и Херцеговине бирала осам пута српске чланове тог колективног шефа државе. Према Уставу Босне и Херцеговине (члан 5) искључиво је Председништво БиХ надлежно да води (и утврђује) спољну политику БиХ. То значи да су чланови Председништва БиХ овлашћени да износе спољнополитичке ставове БиХ. Сви други, попут министра иностраних послова БиХ или амбасадора БиХ при УН, то могу учинити само ако их Председништво БиХ претходно овласти, с тим што у том случају могу износити ставове или давати само оне предлоге које је претходно утврдило и дозволило Председништво БиХ. Осим што су овлашћени да износе ставове БиХ према спољнополитичким питањима, чланови Председништва БиХ су овлашћени и да у том својству иступају пред Уједињеним нацијама. Е, али ту, на том месту, наилази се на један податак који је готово непознат нашој јавности. Наиме, у протеклих готово тридесет година од осам српских чланова Председништва БиХ само је један од њих говорио у том својству на заседању Генералне скупштине УН. Учинио је то Небојша Радмановић, 26. септембра 2014. године, на 69. заседању Генералне скупштине УН. Пре тога и после тога српски чланови Председништва БиХ нису имали ту могућност, већ су то чинили бошњачки или хрватски члан Председништва БиХ. Нема шта, овај податак је поразан по Републику Српску и, у најмању руку, за размишљање.

Његова актуелност избија управо ових дана на површину, јер је за 23. мај заказана седница Генералне скупштине УН на којој је планирано расправљање о предлогу резолуције о Сребреници. Та резолуција биће преломна тачка у историји нашег српског народа, као и Републике Српске и Републике Србије. Ако буде усвојена, време које ће доћи после тога само ће потврдити колико је она судбоносна за нас. И, као и протеклих година, ни овај пут, судећи према писању бројних медија, неће се за говорницом Генералне скупштине УН чути глас српског члана Председништва БиХ, Уместо тога, ако је судити према писању медија, из БиХ ће се обратити Денис Бећировић, бошњачки члан Председништва БиХ, а неће ме изненадити да то учини и Златко Лагумџија, амбасадор БиХ при УН, иако ни он ни Бећировић немају одлуку Председништва БиХ да то поводом питања наведене резолуције уопште могу учинити.

С обзиром на управо речено, није згорег да се укаже на нешто што је прописано Пословником Генералне скупштине УН, који је, ако се држи до њега, и те како давао могућност свим прошлим српским члановима, а сада и тренутном српском члану Председништва БиХ, да се обрате на заседању Генералне скупштине УН. Управо сада је најважније да се он чује, јер о питању Сребренице после тога неће бити друге прилике.

То нешто на шта вреди указати јесу правила 25, 27 и 68 Пословника Генералне скупштине УН. Правило 25 прописује да делегација сваке државе чланице УН на заседању Генералне скупштине може имати до пет представника. Из овога следи да и делегацију БиХ на предстојећем заседању Генералне скупштине, као и на свим претходним, не мора чинити само лице које је у том тренутку председавајући Председништва БиХ, него то могу бити и остала два члана колективног шефа ове државе, а то значи и српски члан Председништва БиХ. Нико од њих троје није позванији да буде представник БиХ на сваком заседању Генералне скупштине, јер управо они, пре свих других, улазе у круг пет представника делегације државе чланице УН, на које се односи правило 25 Пословника Генералне скупштине. У том правцу само је потребно да, сагласно правилу 27 Пословника, Председништво БиХ достави акредитиве за своје чланове генералном секретару УН, да би сваки од њих учествовао у раду Генералне скупштине, као представник БиХ, и то ни мање ни више до као члан колективног шефа те државе. Ако би Денис Бећировић и Жељко Комшић одбили акредитив за српског члана, и то би значило много, јер би се из тога видело да не дају Жељки Цвијановић да говори на Генералној скупштини. А ако би њих двојица гласали да и она добије акредитив, онда би се и Жељка Цвијановић могла обратити Генералној скупштини по основу правила 68 Пословника. Јер, то правило прописује право на обраћање сваког представника из делегације државе, дакле сваког од оних пет, будући да правило 68, а ни било које друго правило Пословника, не прописује да у име државе може говорити само један, ако државна делегација има пет представника на седници Генералне скупштине.

Све у свему, постоји могућност да се и српски члан Председништва БиХ, па и путем видео-линка, обрати Генералној скупштини и да онда изнесе барем две ствари. Прво, да Генерална скупштина нема право да усвоји наведену резолуцију, јер јој то забрањују чланови 10, 11 и 12 Повеље УН, којима је прописано да све док Савет безбедности обавља своје задатке према Поглављу 7 Повеље, а он то чини већ три деценије у БиХ, Генерална скупштина нема право да одлучује о било ком питању везаном за БиХ. Стога ће усвајање резолуције о Сребреници бити флагрантна повреда Повеље УН. И друго, треба рећи да Председништво БиХ није гласало за то да БиХ буде спонзор резолуције, како је Лагумџија обмануо УН злоупотребом свог положаја, нити је БиХ уопште гласала за резолуцију о Сребреници. Рећи то било би огромно, јер би све остале државе барем из прве руке чуле од српског члана Председништва БиХ да их једна особа, Златко Лагумџија, обмањује да је наводно и БиХ за резолуцију о Сребреници и да тиме те државе претвара у инструмент у својим рукама, услед којих обмана је цела процедура у УН илегална, јер је супротна Повељи УН и Уставу БиХ.

За крај треба рећи да ће најављено обраћање председника Србије бити добра ствар, али не и довољна, јер о овом судбоносном питању треба да се чује и глас српског народа и Републике Српске као конституенаса без којих нема БиХ.

Професор Уставног права

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa