Zakulisne igre u Generalnoj skupštini UN

Od potpisivanja Dejtonskog mirovnog ugovora (14. 12. 1995. godine) do danas protekle su bezmalo tri decenije. Za to vreme Republika Srpska je u Predsedništvo Bosne i Hercegovine birala osam puta srpske članove tog kolektivnog šefa države. Prema Ustavu Bosne i Hercegovine (član 5) isključivo je Predsedništvo BiH nadležno da vodi (i utvrđuje) spoljnu politiku BiH. To znači da su članovi Predsedništva BiH ovlašćeni da iznose spoljnopolitičke stavove BiH. Svi drugi, poput ministra inostranih poslova BiH ili ambasadora BiH pri UN, to mogu učiniti samo ako ih Predsedništvo BiH prethodno ovlasti, s tim što u tom slučaju mogu iznositi stavove ili davati samo one predloge koje je prethodno utvrdilo i dozvolilo Predsedništvo BiH. Osim što su ovlašćeni da iznose stavove BiH prema spoljnopolitičkim pitanjima, članovi Predsedništva BiH su ovlašćeni i da u tom svojstvu istupaju pred Ujedinjenim nacijama. E, ali tu, na tom mestu, nailazi se na jedan podatak koji je gotovo nepoznat našoj javnosti. Naime, u proteklih gotovo trideset godina od osam srpskih članova Predsedništva BiH samo je jedan od njih govorio u tom svojstvu na zasedanju Generalne skupštine UN. Učinio je to Nebojša Radmanović, 26. septembra 2014. godine, na 69. zasedanju Generalne skupštine UN. Pre toga i posle toga srpski članovi Predsedništva BiH nisu imali tu mogućnost, već su to činili bošnjački ili hrvatski član Predsedništva BiH. Nema šta, ovaj podatak je porazan po Republiku Srpsku i, u najmanju ruku, za razmišljanje.

Njegova aktuelnost izbija upravo ovih dana na površinu, jer je za 23. maj zakazana sednica Generalne skupštine UN na kojoj je planirano raspravljanje o predlogu rezolucije o Srebrenici. Ta rezolucija biće prelomna tačka u istoriji našeg srpskog naroda, kao i Republike Srpske i Republike Srbije. Ako bude usvojena, vreme koje će doći posle toga samo će potvrditi koliko je ona sudbonosna za nas. I, kao i proteklih godina, ni ovaj put, sudeći prema pisanju brojnih medija, neće se za govornicom Generalne skupštine UN čuti glas srpskog člana Predsedništva BiH, Umesto toga, ako je suditi prema pisanju medija, iz BiH će se obratiti Denis Bećirović, bošnjački član Predsedništva BiH, a neće me iznenaditi da to učini i Zlatko Lagumdžija, ambasador BiH pri UN, iako ni on ni Bećirović nemaju odluku Predsedništva BiH da to povodom pitanja navedene rezolucije uopšte mogu učiniti.

S obzirom na upravo rečeno, nije zgoreg da se ukaže na nešto što je propisano Poslovnikom Generalne skupštine UN, koji je, ako se drži do njega, i te kako davao mogućnost svim prošlim srpskim članovima, a sada i trenutnom srpskom članu Predsedništva BiH, da se obrate na zasedanju Generalne skupštine UN. Upravo sada je najvažnije da se on čuje, jer o pitanju Srebrenice posle toga neće biti druge prilike.

To nešto na šta vredi ukazati jesu pravila 25, 27 i 68 Poslovnika Generalne skupštine UN. Pravilo 25 propisuje da delegacija svake države članice UN na zasedanju Generalne skupštine može imati do pet predstavnika. Iz ovoga sledi da i delegaciju BiH na predstojećem zasedanju Generalne skupštine, kao i na svim prethodnim, ne mora činiti samo lice koje je u tom trenutku predsedavajući Predsedništva BiH, nego to mogu biti i ostala dva člana kolektivnog šefa ove države, a to znači i srpski član Predsedništva BiH. Niko od njih troje nije pozvaniji da bude predstavnik BiH na svakom zasedanju Generalne skupštine, jer upravo oni, pre svih drugih, ulaze u krug pet predstavnika delegacije države članice UN, na koje se odnosi pravilo 25 Poslovnika Generalne skupštine. U tom pravcu samo je potrebno da, saglasno pravilu 27 Poslovnika, Predsedništvo BiH dostavi akreditive za svoje članove generalnom sekretaru UN, da bi svaki od njih učestvovao u radu Generalne skupštine, kao predstavnik BiH, i to ni manje ni više do kao član kolektivnog šefa te države. Ako bi Denis Bećirović i Željko Komšić odbili akreditiv za srpskog člana, i to bi značilo mnogo, jer bi se iz toga videlo da ne daju Željki Cvijanović da govori na Generalnoj skupštini. A ako bi njih dvojica glasali da i ona dobije akreditiv, onda bi se i Željka Cvijanović mogla obratiti Generalnoj skupštini po osnovu pravila 68 Poslovnika. Jer, to pravilo propisuje pravo na obraćanje svakog predstavnika iz delegacije države, dakle svakog od onih pet, budući da pravilo 68, a ni bilo koje drugo pravilo Poslovnika, ne propisuje da u ime države može govoriti samo jedan, ako državna delegacija ima pet predstavnika na sednici Generalne skupštine.

Sve u svemu, postoji mogućnost da se i srpski član Predsedništva BiH, pa i putem video-linka, obrati Generalnoj skupštini i da onda iznese barem dve stvari. Prvo, da Generalna skupština nema pravo da usvoji navedenu rezoluciju, jer joj to zabranjuju članovi 10, 11 i 12 Povelje UN, kojima je propisano da sve dok Savet bezbednosti obavlja svoje zadatke prema Poglavlju 7 Povelje, a on to čini već tri decenije u BiH, Generalna skupština nema pravo da odlučuje o bilo kom pitanju vezanom za BiH. Stoga će usvajanje rezolucije o Srebrenici biti flagrantna povreda Povelje UN. I drugo, treba reći da Predsedništvo BiH nije glasalo za to da BiH bude sponzor rezolucije, kako je Lagumdžija obmanuo UN zloupotrebom svog položaja, niti je BiH uopšte glasala za rezoluciju o Srebrenici. Reći to bilo bi ogromno, jer bi sve ostale države barem iz prve ruke čule od srpskog člana Predsedništva BiH da ih jedna osoba, Zlatko Lagumdžija, obmanjuje da je navodno i BiH za rezoluciju o Srebrenici i da time te države pretvara u instrument u svojim rukama, usled kojih obmana je cela procedura u UN ilegalna, jer je suprotna Povelji UN i Ustavu BiH.

Za kraj treba reći da će najavljeno obraćanje predsednika Srbije biti dobra stvar, ali ne i dovoljna, jer o ovom sudbonosnom pitanju treba da se čuje i glas srpskog naroda i Republike Srpske kao konstituenasa bez kojih nema BiH.

Profesor Ustavnog prava

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista