Огромна риба у Кнез-Михаиловој

Бојана, Биљана, Марија, Михајло и Елвира из Дома за напуштену децу у Звечанској број 52 у Београду имају сада лек и за своју душу. Нашли су га заједно с Јованом Томановић (26), нашом уметницом, рођеном Београђанком која живи и ради у Милану. Јер, у суботу је почела да ради Фондација „Савремена деца’’ коју је основала ова млада Београђанка с дипломом и магистратуром једног од најпрестижнијих универзитета уметности Европе, Академије лепих уметности Брера у Милану.

Зашто и како је Јована, најбољи студент и магистранд сликарства и вајарства, која тек утире пут својој каријери, решила да почне нешто за шта су јој пријатељи у старту рекли да „дигне руке од хуманитарног рада у Србији’’! Јер, Јована је дете добростојећих родитеља, породице угледних београдских архитеката . Са родитељима и сестром Јеленом која има 18 година и игра у кошаркашкој репрезентацији Италије, живела је дуго у Москви па у Милану и тако, од својих 26 година живота, провела тек – две године у свом родном Београду!

Јована је била стипендиста Еразмуса с којом се усавршавала на Бозару у Паризу, али и у Њујорку, на Крфу и у Вишеграду. Имала је неколико самосталних изложби у иностранству.

А онда су је привукле чудесне боје океана и неба у Африци. Отишла је да ради у позоришту у Занзибару и Танзанији. Открила је тајне морских дубина ронећи у Шарм ел Шеику. Ту је нашла нове инспирације и направила никад виђену изложбу у Градском акваријуму у Милану, старом преко сто година! Требало је да траје један дан, али кад је то видео министар културе Виторио Сгарби наложио је дирекцији да изложбу продуже на две недеље! Онда је део радова и остале скулптуре, слике и цртеже, сама превезла из Милана у Београд, ангажовала пријатељицу дизајнерку за израду каталога, и сама, од пластичних боца, начинила скулптуру – позивницу у облику огромне рибе и сместила је у Кнез-Михаиловој улици у центру престонице. Била је то најнеобичнија позивница Београђанима да дођу на њену изложбу у „Магацин’’.

– Желела сам да новац од продатих радова с те моје прве београдске самосталне изложбе „Беориба’’ искористим на леп начин. Идеју сам добила после сарадње с једном великом банком која помаже уметнике али тако што не желе да буду само сурови спонзори, већ – партнери. Они дају новац уметнику да направи рад, па сам и ја желела да паре од моје уметности помогну неком ко за то нема услове. Ја нисам живела међу угроженим људима, али сам боравећи четири месеца у Занзибару и радећи за њихово позориште видела децу буквално препуштену џунгли! Те слике су ми тешко искуство. Зато сам поверовала да за ова три месеца могу и ја нешто да урадим у мом граду и да децу која су смештена у домове упутим у тајне уметности. Јер, мислим и верујем да уметност може бар мало спасти свет у коме живимо.

– Радићемо по три сата дневно , можда и дуже, јер све зависи од њихове концентрације. Није лако цртати. У Звечанској имам петоро заинтересованих, у Дому „Дринка Павловић’’ имам шесторо деце узраста између 14 и 16 година и групу од дванаест ученика у Дому „Јован Јовановић Змај’’. Незбринутој деци је можда лако прићи, заинтересовати их, али треба их и научити сликарству.

– Чврсто стојим иза овог пројекта и због њега ћу се увек враћати у Београд – уверена је Јована Томановић, чији дан почиње у шест ујутру и па не може да схвати због чега се њени вршњаци жале на некакво опуштено стање, на неактивност и нерад.