Квантоманија

На сцени је већ дуго фолклор статистичких података, бројева и величина. Мере, стандарди, бројеви, графикони, постају не само верзија стварности већ један свет за себе, и кроз све те апстракције омогућава нам се увид и аутентично искуство стварности. И не ради се наравно само о берзанском и банкарском идиотизму који нам кроз графиконе и криве (нарочито у последњих неколико месеци) покушава да прикажетренутно стање и дијагнозу света.

Оно што је смешно и парадоксално је нарочито то да рецимо у једном таквом домену какво је школство постоје само ретки, изузетно мудри људи који покушавају свим напорима да уведу детаљније, описно оцењивање ученика. У целом просветном систему влада и даље конзервативна свест и лењост самих наставника и учитеља који немају ни времена,а ни способности да свако дете третирају као индивидуу већњегов сваки учинак и израз своде на један обичан број. Тако је, од малена, човек уобличен тако да самог себе и своје окружење сведе на такву врсту валоризације и просте критеријуме, а сам феномен оцењивања и вредновања те врсте прати сваку индивидуу током целог живота.

Тако, данас спортски новинари, а нарочито фудбалски преузимају ту конфорну улогу наставника оцењујући игру фудбалера бројем, уз који стоји једна, највише две реченице. Међутим, тим у суштини желе да прикрују своје неразумевање суштине игре и учинка играча, јер зашто би се улазило у сложеније анализе игре, међузависности, поставке, зависност учинка од тактике и сл. кад може уместо тога само да се упише један број и да кратак коментар. Поред тога,да би се камуфлирала некомпетентност увек могу да се наброје шансе, корнери, број контаката или изгубљених лопти и сл. И то је отприлике оно што заједно са већ поменутим популарним оценама чини суштину спортског извештавања и коментара, и то свих европских спортских листова, мање или више престижних.

Број као карактеристика спортисте

Истовремено,на истом нивоу, фудбал је постао део популарне културе и индустрије забаве тако да временом захвата све већи број фудбалски неписмених љубитеља. Новим генерацијама и новим фудбалским регрутима сада нестручни новинари сервирају некакве параметре, величине и критеријуме помоћу којих тај просечан гледалац почиње да оцењује игру и разумева фудбал. Замислите разлику између језика, разумевања, и богатства израза једног фудбалског критичара (који би, уствари,спортски новинар требало да буде), и с друге стране филмског, ликовног или књижевног критичара који се никад не би усудио да се било шта, било какав људски напор или производ сведе на пуко оцењивање. Они,наиме, увек дају повратну информацију, нуде решења, обогаћују, и пре свега рафинирају укус читалацаи сензибилизују своју публику.

Надаље, та бројка, та количина, та мерасве више стојикао неки документ атрибута и карактеристика човека и спортисте. Било на ком месту, публикацији или сајту, ако погледате профил неког играча одмах можете да видите његову висинуи тежину, године, број одиграних утакмица и постигнутих голова, број освојених медаља и титула и,наравно,како заборавити – његову тржишну вредност. То су оквири кроз које га не само други перципирају, већи он почиње сам себе да вреднује на тај начин и том терминологијом. Иста ствар је и са клубовима, најважнија је та историјска референца, број освојених титула, односно број звездица изнад клупског грба на дресовима играча. Тако,да би се избегло комплексно разумевање и развој духа (али и духа игре) са својим широким потенцијалом вештачки се уводе стандарди који би требалода представљају нешто суштинско и основно.

Тако се отприлике зна колико један фудбалер мора да буде висок и тежак, колики проценат масноће сме да има (те мере су до сада биле важне само кад у трговини стоком), за „мисице” су увели оно познато 90-60-90 (обим кукова, коефицијент интелигенције, обим груди), уметницима и научницима се набрајају награде, менаџерима висина профита, итд.

Спорт болује од статистике и мера

Међутим,постоји јошнешто.Спорт се удаљио од самог спорта и његове естетске димензије од кад је претворен у такмичење. Оно „више,  даље, јаче ”претпоставља јасне мере и мерне јединице, али то није једини разлог због којег јеспорт,као један важан вид људског изражавања, највише оболео од статистике и мера. Чак су и у дисцлиплинама које су многе ближе уметности него спорту зарад такмичарске компононте уведени уски и строги естетски критеријуми и стандардизација које скрнаве саму идеју слободног израза која би требалода буде у основи свега. То се дешава у уметничком клизању, ритмичкој гимнастици, синхроном пливању, плесу и сличним активностима које се тичу аутентичног испољавања човековог духа и тела. Уствари, редукује се на број нешто што се често чак и најсуптилнијим естетским речником не да описати и разумети.

Квантоманија постаје општа тенденција цивилизације, као да свет не може да се схвати кроз друге појмове осим кроз чврсте и мерљиве одреднице. И због тога, али и због све већег сиромаштва језика који је све више економичан и економски, емпиријски, а све мање богат и естетски, једна комплексна стварност се симплифицира и представља на крут, узак и тривијалан начин. И не само то, већ то постаје начин погледа на свет и на људе, то постаје примарно и ако нешто не може да се обухвати кроз стандардизовану призму то изазива несигурност и анксиозност.

То,постепено, не само да постаје поглед на свет и начин на који размишљамо већи идеологија за себе, количина и број замењују саму суштину и на крају долази до опседнусти тим димензијама. Та верзија стварности и каквоће света се потенцира и оставља као наслеђе. Данас, питајте већину младих људи (фудбалере поготово) о смислу, отуђењу, идентитету, слободи, слободи израза, политичкој коректности, аксиологији и сл. – неће имати шта да вам кажу. Међутим упитајте их колико њихов аутомобилима коња, ланчићка рата, који модел „нокије” користе и колико пиксела има и бићете запањени њиховим знањем. Исто је и са одећом, која је увек важан део младалачке културе. Неће знати шта је дизајн, еколошки материјал, стил,или теорија боја, али ће знати имена дизајнера и креатораи колико је коштао одређени комад одеће.

Та квантоманија је болест која је захватила сва друштва, а поготово она изграђена на емпиријској догми. Уместо да нам статистике, подаци, формуле, графикони, мере и параметри буду само помоћно средство при евиденцији и описивању неких феномена и стварности, они као да добијају сопствени живот представљајући саме људе и суштинске односе међу њима.

Аутор је фудбалер Базела и репрезентативац Србије