Kvantomanija

Na sceni je već dugo folklor statističkih podataka, brojeva i veličina. Mere, standardi, brojevi, grafikoni, postaju ne samo verzija stvarnosti već jedan svet za sebe, i kroz sve te apstrakcije omogućava nam se uvid i autentično iskustvo stvarnosti. I ne radi se naravno samo o berzanskom i bankarskom idiotizmu koji nam kroz grafikone i krive (naročito u poslednjih nekoliko meseci) pokušava da prikažetrenutno stanje i dijagnozu sveta.

Ono što je smešno i paradoksalno je naročito to da recimo u jednom takvom domenu kakvo je školstvo postoje samo retki, izuzetno mudri ljudi koji pokušavaju svim naporima da uvedu detaljnije, opisno ocenjivanje učenika. U celom prosvetnom sistemu vlada i dalje konzervativna svest i lenjost samih nastavnika i učitelja koji nemaju ni vremena,a ni sposobnosti da svako dete tretiraju kao individuu većnjegov svaki učinak i izraz svode na jedan običan broj. Tako je, od malena, čovek uobličen tako da samog sebe i svoje okruženje svede na takvu vrstu valorizacije i proste kriterijume, a sam fenomen ocenjivanja i vrednovanja te vrste prati svaku individuu tokom celog života.

Tako, danas sportski novinari, a naročito fudbalski preuzimaju tu konfornu ulogu nastavnika ocenjujući igru fudbalera brojem, uz koji stoji jedna, najviše dve rečenice. Međutim, tim u suštini žele da prikruju svoje nerazumevanje suštine igre i učinka igrača, jer zašto bi se ulazilo u složenije analize igre, međuzavisnosti, postavke, zavisnost učinka od taktike i sl. kad može umesto toga samo da se upiše jedan broj i da kratak komentar. Pored toga,da bi se kamuflirala nekompetentnost uvek mogu da se nabroje šanse, korneri, broj kontakata ili izgubljenih lopti i sl. I to je otprilike ono što zajedno sa već pomenutim popularnim ocenama čini suštinu sportskog izveštavanja i komentara, i to svih evropskih sportskih listova, manje ili više prestižnih.

Broj kao karakteristika sportiste

Istovremeno,na istom nivou, fudbal je postao deo popularne kulture i industrije zabave tako da vremenom zahvata sve veći broj fudbalski nepismenih ljubitelja. Novim generacijama i novim fudbalskim regrutima sada nestručni novinari serviraju nekakve parametre, veličine i kriterijume pomoću kojih taj prosečan gledalac počinje da ocenjuje igru i razumeva fudbal. Zamislite razliku između jezika, razumevanja, i bogatstva izraza jednog fudbalskog kritičara (koji bi, ustvari,sportski novinar trebalo da bude), i s druge strane filmskog, likovnog ili književnog kritičara koji se nikad ne bi usudio da se bilo šta, bilo kakav ljudski napor ili proizvod svede na puko ocenjivanje. Oni,naime, uvek daju povratnu informaciju, nude rešenja, obogaćuju, i pre svega rafiniraju ukus čitalacai senzibilizuju svoju publiku.

Nadalje, ta brojka, ta količina, ta merasve više stojikao neki dokument atributa i karakteristika čoveka i sportiste. Bilo na kom mestu, publikaciji ili sajtu, ako pogledate profil nekog igrača odmah možete da vidite njegovu visinui težinu, godine, broj odigranih utakmica i postignutih golova, broj osvojenih medalja i titula i,naravno,kako zaboraviti – njegovu tržišnu vrednost. To su okviri kroz koje ga ne samo drugi percipiraju, veći on počinje sam sebe da vrednuje na taj način i tom terminologijom. Ista stvar je i sa klubovima, najvažnija je ta istorijska referenca, broj osvojenih titula, odnosno broj zvezdica iznad klupskog grba na dresovima igrača. Tako,da bi se izbeglo kompleksno razumevanje i razvoj duha (ali i duha igre) sa svojim širokim potencijalom veštački se uvode standardi koji bi trebaloda predstavljaju nešto suštinsko i osnovno.

Tako se otprilike zna koliko jedan fudbaler mora da bude visok i težak, koliki procenat masnoće sme da ima (te mere su do sada bile važne samo kad u trgovini stokom), za „misice” su uveli ono poznato 90-60-90 (obim kukova, koeficijent inteligencije, obim grudi), umetnicima i naučnicima se nabrajaju nagrade, menadžerima visina profita, itd.

Sport boluje od statistike i mera

Međutim,postoji jošnešto.Sport se udaljio od samog sporta i njegove estetske dimenzije od kad je pretvoren u takmičenje. Ono „više,  dalje, jače ”pretpostavlja jasne mere i merne jedinice, ali to nije jedini razlog zbog kojeg jesport,kao jedan važan vid ljudskog izražavanja, najviše oboleo od statistike i mera. Čak su i u discliplinama koje su mnoge bliže umetnosti nego sportu zarad takmičarske kompononte uvedeni uski i strogi estetski kriterijumi i standardizacija koje skrnave samu ideju slobodnog izraza koja bi trebaloda bude u osnovi svega. To se dešava u umetničkom klizanju, ritmičkoj gimnastici, sinhronom plivanju, plesu i sličnim aktivnostima koje se tiču autentičnog ispoljavanja čovekovog duha i tela. Ustvari, redukuje se na broj nešto što se često čak i najsuptilnijim estetskim rečnikom ne da opisati i razumeti.

Kvantomanija postaje opšta tendencija civilizacije, kao da svet ne može da se shvati kroz druge pojmove osim kroz čvrste i merljive odrednice. I zbog toga, ali i zbog sve većeg siromaštva jezika koji je sve više ekonomičan i ekonomski, empirijski, a sve manje bogat i estetski, jedna kompleksna stvarnost se simplificira i predstavlja na krut, uzak i trivijalan način. I ne samo to, već to postaje način pogleda na svet i na ljude, to postaje primarno i ako nešto ne može da se obuhvati kroz standardizovanu prizmu to izaziva nesigurnost i anksioznost.

To,postepeno, ne samo da postaje pogled na svet i način na koji razmišljamo veći ideologija za sebe, količina i broj zamenjuju samu suštinu i na kraju dolazi do opsednusti tim dimenzijama. Ta verzija stvarnosti i kakvoće sveta se potencira i ostavlja kao nasleđe. Danas, pitajte većinu mladih ljudi (fudbalere pogotovo) o smislu, otuđenju, identitetu, slobodi, slobodi izraza, političkoj korektnosti, aksiologiji i sl. – neće imati šta da vam kažu. Međutim upitajte ih koliko njihov automobilima konja, lančićka rata, koji model „nokije” koriste i koliko piksela ima i bićete zapanjeni njihovim znanjem. Isto je i sa odećom, koja je uvek važan deo mladalačke kulture. Neće znati šta je dizajn, ekološki materijal, stil,ili teorija boja, ali će znati imena dizajnera i kreatorai koliko je koštao određeni komad odeće.

Ta kvantomanija je bolest koja je zahvatila sva društva, a pogotovo ona izgrađena na empirijskoj dogmi. Umesto da nam statistike, podaci, formule, grafikoni, mere i parametri budu samo pomoćno sredstvo pri evidenciji i opisivanju nekih fenomena i stvarnosti, oni kao da dobijaju sopstveni život predstavljajući same ljude i suštinske odnose među njima.

Autor je fudbaler Bazela i reprezentativac Srbije