Доктор кошарке у Земљи кошарке

У Кошаркашком савезу Србије (КСС) одржана је комеморација поводом смрти тренера, професора доктора Миливоја Каралејића (1945–2024), на којој су, у присуству његове породице, многобројних пријатеља и сарадника, говорили генерални секретар КСС Златко Болић, селектор Србије Светислав Пешић и професор на Факултету спорта и физичке културе у Београду Саша Јаковљевић.

Професионални и животни пут професора Каралејића нераскидиво је везан за Пешића кога је упознао пре дуже од пола века. Заједно су градили своје име у Босни и у млађим националним селекцијама, уводећи неке нове методе. И заједно су освојили све златне медаље, у свим узрастима, на свим такмичењима Светске кошаркашке федерације (Фиба). Једини су који имају таква достигнућа у својим биографијама.

– Много пута је истицано да је професор Каралејић био изванредан кондициони тренер и врсан предавач на факултету, али ја морам да истакнем да је он пре свега био кошаркашки тренер – рекао је Светислав Пешић. – И најлепше се осећао у тренерској улози. Имао сам ту срећу да проведем са њим пола века и да заједно остваримо неке резултате који су остали упамћени. Мало је познато да је као тренер радио још у женској екипи сарајевског Жељезничара, у време док је моја супруга ту играла. Тако је и почело наше познанство и дружење које је се касније надограђивало кроз професионалне и породичне односе. Био је један од првих доктора кошарке у Југославији. Био је и велики ослонац у мојој каријери коју сам започео уз његову велику подршку, мада сам мислио да никада нећу бити тренер. Када сам добио ту прилику у Босни, онако неискусан замолио сам га да ми буде помоћник, а он ми је, мало у шали, мало у збиљи, рекао: Како ја као доктор кошарке могу да будем некоме помоћник… Нормално, прихватио је, а све после тога је познато…

Професор Каралејић је дуже од шест деценија био у служби кошарке. Његови тренерски почеци везани су за Вишеград. На сарајевском Факултету за физичку културу постао је асистент 1971. године, у време кад је Југославија улазила у своје прво златно кошаркашко доба.

– О професору Миливоју Каралејићу најбоље говоре његови резултати, али и резултати свих оних играча и тренера с којима је сарађивао – нагласио је Златко Болић. –  Плодове његовог рада осећамо и данас, а видећемо их и у будућности. Медаља из Маниле припада и њему, имајући у виду дугогодишњу сарадњу са селектором Светиславом Пешићем, али и његов укупни утицај на развој кошарке код нас…. Одлазак професора Каралејића велики је губитак не само за српску кошарку, већ и за кошарку, генерално. Памтићемо га пре свега по Бормију, Истанбулу и Индијанаполису, али и као пожртвованог војника кошарке за коју је живео до свог последњег дана.

Професор Каралејић је био иноватор на пољу физичке припреме и селекције. Сматрао је да велики таленат југословенских играча није довољан за највеће домете, уколико се не буде усавршавала физичка припрема. То је нешто што је посебно увидела чувена генерација златних дечака у Бормију, на Јуниорском првенству света 1987. Каријеру кондиционог тренера почео је у Босни, са којом је био шампион Југославије 1984. Ако би требало издвојити ствари на које је најпоноснији, онда су то без сумње његова породица, три златне медаље са репрезентацијом – Бормио (1987), Истанбул (2001) и Индијанаполис (2002); историјски успеси у Алби и Барселони; као и његова академска каријера. Не треба сметнути с ума да је успешно радио и у оба највећа српска клуба, Партизану и Црвеној звезди.

Добитник је Златне плакете Удружења кошаркашких тренера Србије, која се додељује за допринос и развој кошарке у Србији. У својој безмало полувековној академској каријери, на факултетима за физичку културу у Сарајеву и Београду, објавио је више од 20 научно-стручних радова и десетине стручних књига из области кошарке.

– Професора Каралејића први пут сам видео на кампу у Заострогу, 1978. године, када сам са групом дечака нетремице гледао у њега и све оно што је говорио. Рекли су нам тада да долази тренер који је најбољи за рад са младима у Југославији – рекао је Саша Јаковљевић. – Много година касније имао сам привилегију да постанем његов најближи сарадник на Факултету за спорт и физичку културу. Имао је врло истанчан осећај за комуникацију и са колегама и са студентима. Учио их је да се усавршавају у својој струци, али је на њих увек преносио и она драгоцена животна искуства, како да пре свега буду добри људи…