Doktor košarke u Zemlji košarke

U Košarkaškom savezu Srbije (KSS) održana je komemoracija povodom smrti trenera, profesora doktora Milivoja Karalejića (1945–2024), na kojoj su, u prisustvu njegove porodice, mnogobrojnih prijatelja i saradnika, govorili generalni sekretar KSS Zlatko Bolić, selektor Srbije Svetislav Pešić i profesor na Fakultetu sporta i fizičke kulture u Beogradu Saša Jakovljević.

Profesionalni i životni put profesora Karalejića neraskidivo je vezan za Pešića koga je upoznao pre duže od pola veka. Zajedno su gradili svoje ime u Bosni i u mlađim nacionalnim selekcijama, uvodeći neke nove metode. I zajedno su osvojili sve zlatne medalje, u svim uzrastima, na svim takmičenjima Svetske košarkaške federacije (Fiba). Jedini su koji imaju takva dostignuća u svojim biografijama.

– Mnogo puta je isticano da je profesor Karalejić bio izvanredan kondicioni trener i vrsan predavač na fakultetu, ali ja moram da istaknem da je on pre svega bio košarkaški trener – rekao je Svetislav Pešić. – I najlepše se osećao u trenerskoj ulozi. Imao sam tu sreću da provedem sa njim pola veka i da zajedno ostvarimo neke rezultate koji su ostali upamćeni. Malo je poznato da je kao trener radio još u ženskoj ekipi sarajevskog Željezničara, u vreme dok je moja supruga tu igrala. Tako je i počelo naše poznanstvo i druženje koje je se kasnije nadograđivalo kroz profesionalne i porodične odnose. Bio je jedan od prvih doktora košarke u Jugoslaviji. Bio je i veliki oslonac u mojoj karijeri koju sam započeo uz njegovu veliku podršku, mada sam mislio da nikada neću biti trener. Kada sam dobio tu priliku u Bosni, onako neiskusan zamolio sam ga da mi bude pomoćnik, a on mi je, malo u šali, malo u zbilji, rekao: Kako ja kao doktor košarke mogu da budem nekome pomoćnik… Normalno, prihvatio je, a sve posle toga je poznato…

Profesor Karalejić je duže od šest decenija bio u službi košarke. Njegovi trenerski počeci vezani su za Višegrad. Na sarajevskom Fakultetu za fizičku kulturu postao je asistent 1971. godine, u vreme kad je Jugoslavija ulazila u svoje prvo zlatno košarkaško doba.

– O profesoru Milivoju Karalejiću najbolje govore njegovi rezultati, ali i rezultati svih onih igrača i trenera s kojima je sarađivao – naglasio je Zlatko Bolić. –  Plodove njegovog rada osećamo i danas, a videćemo ih i u budućnosti. Medalja iz Manile pripada i njemu, imajući u vidu dugogodišnju saradnju sa selektorom Svetislavom Pešićem, ali i njegov ukupni uticaj na razvoj košarke kod nas…. Odlazak profesora Karalejića veliki je gubitak ne samo za srpsku košarku, već i za košarku, generalno. Pamtićemo ga pre svega po Bormiju, Istanbulu i Indijanapolisu, ali i kao požrtvovanog vojnika košarke za koju je živeo do svog poslednjeg dana.

Profesor Karalejić je bio inovator na polju fizičke pripreme i selekcije. Smatrao je da veliki talenat jugoslovenskih igrača nije dovoljan za najveće domete, ukoliko se ne bude usavršavala fizička priprema. To je nešto što je posebno uvidela čuvena generacija zlatnih dečaka u Bormiju, na Juniorskom prvenstvu sveta 1987. Karijeru kondicionog trenera počeo je u Bosni, sa kojom je bio šampion Jugoslavije 1984. Ako bi trebalo izdvojiti stvari na koje je najponosniji, onda su to bez sumnje njegova porodica, tri zlatne medalje sa reprezentacijom – Bormio (1987), Istanbul (2001) i Indijanapolis (2002); istorijski uspesi u Albi i Barseloni; kao i njegova akademska karijera. Ne treba smetnuti s uma da je uspešno radio i u oba najveća srpska kluba, Partizanu i Crvenoj zvezdi.

Dobitnik je Zlatne plakete Udruženja košarkaških trenera Srbije, koja se dodeljuje za doprinos i razvoj košarke u Srbiji. U svojoj bezmalo poluvekovnoj akademskoj karijeri, na fakultetima za fizičku kulturu u Sarajevu i Beogradu, objavio je više od 20 naučno-stručnih radova i desetine stručnih knjiga iz oblasti košarke.

– Profesora Karalejića prvi put sam video na kampu u Zaostrogu, 1978. godine, kada sam sa grupom dečaka netremice gledao u njega i sve ono što je govorio. Rekli su nam tada da dolazi trener koji je najbolji za rad sa mladima u Jugoslaviji – rekao je Saša Jakovljević. – Mnogo godina kasnije imao sam privilegiju da postanem njegov najbliži saradnik na Fakultetu za sport i fizičku kulturu. Imao je vrlo istančan osećaj za komunikaciju i sa kolegama i sa studentima. Učio ih je da se usavršavaju u svojoj struci, ali je na njih uvek prenosio i ona dragocena životna iskustva, kako da pre svega budu dobri ljudi…