Врањанац који је преживео четрнаест рањавања

Вишевековна османлијска окупација југа Србије и Врања код обичних, али и оних имућнијих људи који су препознавали државност, провоцирала је жељу за слободом. Јаче од обичне људске снаге, али искрено и из душе. Слобода се на југу третирала као јединство ваздуха и воде, без чега нема живота.

Рођен да постане војник. Такав је био Душан Михајловић Булумач. Дечак из врањанске породице скромних људи. Од рођења темпераментан, строг, патријархалан. После свих војевања кроз која ће проћи наставио је тако и после свих ратова, можда по менталном наслеђу, да командује другима, али и себи самом, знајући колико је правде чинио у борби за своју отаџбину и њему посебно драгу заставу Краљевине Србије.

Врањански новинар Душан Ђорђевић у истраживачким записима „Врањске породице” помиње ову породицу војника, у којој је „Михајловић од рођења био амбициозно и вредно дете, за које су се сви надали да ће далеко догурати”.

Пажљиво је изучавао математику, геометрију, географију. Био је одличан ђак. Велику матуру завршио је у Врању. На понос оца и фамилије уписао је Војну академију у Београду. Био је дипломац за наду и веру, коју ће кроз војевања Србије овај Врањанац као професионални војник жестоко даривати заљубљен у своју отаџбину и свој родни град. Врање које се „рађало другачије” у свом новом огледалу историје, након више од четири века Османлијске окупације.

Са узаврелим врањанским темпераментом Михајловић је јурио у борбама на балканским, али и земаљским ратиштима када је почело да тутњи 1914. године. Имао је снагу искусног војника, образованог академца, који је умео да управља оперативом на терену.

Знао је у складу са проценом на терену да крши војна правила, потежући за личним потезима који су деловали као „сулудо херојство”. Уследиле су битке на Церу, Колубари, повлачење... Голгота преко Косова и Албаније до Крфа. У тешком сукобу код Бизерте тешко рањени Михајловић је пребачен на лечење, са медицинским прогнозама да „њему има излечења од овога рата”.

Димитрије Михајловић у родно Врање вратиће се са 14 рана од различитих повреда. Имао је и тежак ожиљак на лицу од расекотине која му је нанета ножем. Остао је и тежак рез на стомаку који му је нанет сабљом. Вратиће се као јунак коме ће Краљ Александар указати част за јунаштво и храброст, веру у победништво и оданост отаџбини.

Михајловић је одликован Албанском споменицом, Карађорђевом звездом, Белим орловима са звездама... Уследило је унапређење у чин пуковника Краљеве војске. Са тим чином добиће и функцију команданта вароши врањанске. За њега преког по нарави то је дало додатну снагу и „командујућу моћ”.

Херој балканских и првог земаљског мајор Михајловић је у свом дворишту као пензионисани официр од 1938. године до окупације Врања 1941. године „под својим доксатом и лозницом седео сам”. Ту је дочекао и бугарску окупацију и интернацију у логор Бугарској, где је робијао до 1944. године.

Душан Михајловић живео је у родном Врању до 90. године. Сахрањен је 1963. уз војне почасти, што је у то време било необично за хероја Краљевине Југославије. Херој у Врању нема обележје. Од свега боли највише „убиство заборава” у његовом родном граду.