Дипломатски неуспех Немачке и Руанде

Специјално за „Политику”

Генерална скупштина УН усвојила је резолуцију о геноциду у Сребреници подршком 43 одсто земаља чланица, док је 57 одсто било против њеног усвајања или уздржано (од 193 чланице – 84 државе су гласале за усвајање, 19 држава је било против усвајања, 68 уздржано). Оваква слика показује дипломатски неуспех подносилаца предлога резолуције, као и држава њених спонзора, што је превасходно последица широке и аргументоване активности руководства и дипломатије Србије, сматра проф. др Миленко Крећа, угледни професор међународног права, који је обављао функције у најпознатијим правним телима међународне заједнице – ад хок судија у Међународном суду правде у случајевима који се тичу примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и у Европском суду за људска права, члан Сталног арбитражног суда у Хагу и члан Венецијанске комисије.

Како оцењујете гласање о усвајању резолуције о геноциду у Сребреници?

У процедуралном смислу, прихватање Резолуције одражава превагу политичког резоновања над правним у одлучивању о начину гласања у Генералној скупштини. Правила о гласању у Генералној скупштини дефинисана су чланом 18 Повеље и, уопште узев, заснована су на већинском принципу. О важним питањима одлуке се доносе двотрећинском већином присутних чланица које гласају, а одлуке о осталим питањима, укључујући и одређивање допунских категорија питања о којима ће се одлучивати двотрећинском већином, доносе се већином присутних чланова који гласају. Овако формулисане одредбе о гласању дају основ за одлуке о начину гласања на ад хок принципу, од случаја до случаја, зависно од преовлађујућих политичких околности.

У пракси Генералне скупштине изнедрило се и доношење одлука без формалног гласања, консензусом, као израз опште свести о прихватљивости садржаја резолуције. Тако је, на пример, резолуција о Холокаусту 2007. усвојена консензусом. Велика већина резолуција Генералне скупштине усваја се без гласања, док се остале, по правилу, усвајају двотрећинском или већом већином. Доношење резолуција простом већином је изузетак, који, сам по себи, правно гледано, објективно дисквалификује важност питања о коме се доноси одлука и умањује моралну и политичку снагу тако донетих резолуција као једине снаге коју, у одсуству правне обавезности, резолуције ГС поседују.

Да ли је Генерална скупштина прави форум за доношење резолуције овакве садржине?

Резолуција о Сребреници, као Дан сећања на злочин у Сребреници, за разлику од резолуције о Холокаусту, изричито потврђује пресуде о геноциду, посебно пресуде Хашког трибунала. То отвара деликатно питање односа судске и политичке власти у светлу принципа владавине права. Владавина права, за коју се здушно залажу креатори резолуције, подразумева као темељени принцип поделу између политичке и правне функције. Деловима резолуције којима се потврђују пресуде, Генерална скупштина, као политичко тело, ставља се у позицију верификатора судских одлука, што би се могло оквалификовати као политичка инструментализација представничког тела УН. Судске одлуке не траже и не трпе политичку верификацију или признање, већ позицију дугују својим инхерентним, формалним и материјалним карактеристикама.

Који су стварни циљеви враћања на сцену питања о догађајима у Сребреници и притиска на међународну јавност да се гласа за доношење резолуције?

Могло би се рећи да постоје две групе циљева који се желе постићи резолуцијом о Сребреници након скоро три деценије од почињених злочина. Једну чине политичко-пропагандистички: промоција једне партикуларне идеје бошњачког дела руководства БиХ, покушај апсолутизације једног виђења злочина почињених у грађанском рату у БиХ. У том смислу, индикативно је да се БиХ придружила Немачкој и Руанди, као предлагачима резолуције, без одлуке надлежног органа БиХ, супротно одредбама њеног Устава. Тако је настављена пракса започета одлукама А. Изетбеговића да наложи покретање поступка пред Међународним судом правде против СРЈ, иако на то, по Уставу БиХ, није био овлашћен, јер је одлуку у име БиХ, по Уставу, могло донети Председништво као колективни орган. У тексту акта којим се налаже покретање поступка Изетбеговић се представио као „председник БиХ”. Штавише, како је у свом писму од 24. фебруара 1993. упућеном председнику поткомитета за европска питања Сената САД истакао Јадранко Прлић, премијер БиХ, Изетбеговићу је мандат истекао 20. децембра 1992, тако да и због тога није могао да делује у име Председништва БиХ.

Доношење резолуције има и скривени циљ – нека врста политичког анестетика за муслимански свет, који је иритиран неспремношћу западног дела спонзора резолуције да подржи пријем Палестине у пуноправно чланство УН, као и њиховим становиштем у погледу „илегалне израелске акције у окупираном Источном Јерусалиму и осталом делу окупираних палестинских територија” (т. 5 дневног реда X хитне ванредне седнице ГС, маја 2024).

Другу групу чине стварни разлози – како они који се тичу БиХ, тако и они који имају шире значење. Они су, по својим пројектованим последицама, знатно опаснији. Када говоримо о БиХ, идеја која је у основи резолуције (што се и не крије) јесте идеја делегитимизације Републике Српске, како је дефинисана Дејтонским споразумом, и чак њено одређење као геноцидне творевине у контексту уставне реконструкције БиХ.

Резолуција о Сребреници позивањем посебно на пресуде Хашког трибунала има и шира, концептуална значења која се тичу злочина геноцида. Како је нагласио професор на лондонском универзитетском колеџу Е. Горди у свом интервју за Би-Би-Си, на делу је борба за дефиницију геноцида, јер је, наводно, дефиниција геноцида дата у Конвенцији о геноциду (1948) сувише уска, па Запад жели да користи ширу дефиницију геноцида због својих односа са Русијом. Оба ова разлога су са тачке гледишта међународног права без основа, али их не треба потцењивати имајући у виду општи однос међународне политике и међународног права.

Што се првог разлога тиче, довољно је истаћи да је у надлежности Хашког трибунала била индивидуална кривична одговорност, како се, уосталом, истиче и у тексту резолуције, а кривична одговорност колективитета нешто је сасвим друго. Потоња не постоји у међународном праву, будући да појам кривице за колективитете – народ, државу или саставне делове државе – подразумева субјективни елемент који се не може приписати апстрактним бићима. А трансфер кривичне одговорности са појединца на колективитет конструкција је која се граничи са бесмислицом.

Колико су се предлагачи резолуције, њени коспонзори, као и они који су је подржали, водили дефиницијом појма „геноцид”, дефинисан Конвенцијом о геноциду?

Ревизија појма геноцида утврђеног Конвенцијом о геноциду започета је, заправо, у Хашком трибуналу и представља основ његове свеукупне праксе. Трибунал је у својој јуриспруденцији градио концепцију „локализованог” и „селективног” геноцида као саставних елемената геноцида у социолошком смислу који нема свој основ у Конвенцији о геноциду. Треба истаћи да је и Међународни суд правде у спору између БиХ и СРЈ, определивши се за просто верификовање правних налаза Хашког трибунала, можда и несвесно подржао елементе ревизије појма геноцида. Тако је у својој пресуди из 2007. прихватио појам уништења групе коју је Трибунал дао у случајевима Крстић и Благојевић, а по коме се уништење групе протеже и ван физичког и биолошког уништења групе, као кључног елемента злочина геноцида.

Међутим, у пресуди у спору између Хрватске и Србије из 2015, суд је, поштујући дух и слово конвенције, након детаљне анализе закључио да је домашај геноцида ограничен на „физичко и биолошко уништење групе” и на тај начин одступио од одређења уништења групе из своје пресуде од 2007.

Бошњачки народ није био задовољан пресудом Међународног суда правде 2007. године у спору између БиХ и СРЈ. Да ли од тада постоје покушаји ревизије ове пресуде и да ли је она правно утемељена?

У политичком руководству бошњачког народа у БиХ већ након доношења пресуде Међународног суда правде 2007. разматрала се идеја о ревизији пресуде са намером да се Србија окриви за геноцид. Формулисан је и правни тим међународних правника, који је, на иницијативу члана Председништва Б. Изетбеговића, поднео захтев за ревизију те пресуде 23. фебруара 2017.

Суд је, међутим, већ 9. марта 2017. одбацио захтев. У писму председника суда наводи се да суд сматра да садржај ових писама показује како одлуку нису донела надлежна тела, у име БиХ као државе, о питању захтева за ревизију пресуде од 26. фебруара 2007, стога се не може ништа предузети у вези с документом под називом „Апликација за ревизију пресуде од 26. фебруара 2007. године”. Може се успут констатовати да је суд поступио на једнак начин, утемељен на правилима међународног права и одредби Устава БиХ, до спора између БиХ и СРЈ пред судом не би ни дошло, јер је иницијативу за покретање поступка о примени Конвенције о геноциду иницирао Изетбеговић без сагласности Председништва БиХ.

Треба додати, и поред ове процедуралне мањкавости захтева БиХ, да је Међународни суд правде до сада консеквентно одбијао захтеве за ревизију донетих пресуда. Тако је поступио и у случају Захтева за ревизију своје пресуде о претходним приговорима из 1996. године у спору БиХ и СРЈ, који је 24. априла 2001. године поднела СРЈ, након што је из необјашњивих разлога повукла противтужбу против БиХ за геноцид и тиме битно оштетила своју позицију у поступку пред судом.

Представници квазидржаве Косово такође најављују подношење тужбе против Србије за „геноцид”. Да ли је уопште могуће покретање поступка, будући да, по међународном праву, подносилац није држава и није члан УН?

Већ извесно време највиши представници тзв. Косова најављују подношење тужбе против Србије за наводни геноцид пред Међународним судом правде. О томе се расправља и у иностраним, политичким и медијским круговима. Остављајући по страни чињеничну страну тих разматрања, која су у очигледном раскораку са појмом геноцида и стварним стањем на КиМ у време оружане попуне, ограничићемо се на процедуралне могућности за покретање спора.

Наведени предлози су правни популизам у строгом значењу. Тзв. Косово, будући да није држава у смислу међународног права, те да није чланица УН, ни странка Статута Међународног суда правде, нема ни правни капацитет да се појави пред судом ни као тужилачка ни као тужена страна. Спознаја ове елементарне чињенице довела је до промене у предлозима за покретање поступка против Србије пред судом, тако да се спекулише о могућности да било која странка Конвенције о геноциду покрене тај поступак. Неки правници помињу идеју да би то могла учинити Албанија у име Косова.

У начелу, оваква могућност постоји у светлости концепције коју је Међународни суд правде развио у два најновија спора о геноциду – Гамбија против Мјанмара и Јужна Африка против Израела. По тој концепцији свака уговорница Конвенције о геноциду, без обзира на то да ли непосредно погођена наводним радњама геноцида, може покренути поступак о примени Конвенције о геноциду пред судом под условом да постоји јурисдикциона веза између ње и тужене државе.

На путу евентуалног остварења ове могућности стоји, међутим, једна процедурална препрека. Она је садржана у резерви коју је СРЈ формулисала приликом приступања Конвенцији о геноциду 12. марта 2001. године у својству државе сукцесора бивше СФРЈ. Резерва предвиђа да се СРЈ не сматра везаним чланом IX Конвенције о геноциду, стога, пре него што било који спор у коме је СРЈ страна може бити подвргнут јурисдикцији Међународног суда правде. На основу овог члана захтева се посебан и изричит пристанак СРЈ у сваком случају. Идентичну резерву на члан IX Конвенције о геноциду ставила је и Црна Гора 23. октобра 2006, након проглашења независности.