Граничари издржали и нападе америчких „апача”

Агресија НАТО-а на СР Југославију трајала је већ пуна два месеца. Авијација aлијансе је дејствовала широм Србије и Црне Горе, увелико гађајући и цивилне циљеве, албанска сепаратистичка паравојска је у највећој мери била разбијена на Косову и Метохији, а на југословенско-албанској граници су вођене борбе. Тачно пре четврт века, 26. маја 1999. године, непријатељ је покренуо још један покушај продора на територију тадашње СР Југославије, овог пута на подручју планине Паштрик, по којој је ова битка и добила име.

Офанзива непријатеља је одбијена, а свега неколико недеља касније потписан је Војнотехнички споразум у Куманову, а Савет безбедности УН је усвојио Резолуцију 1244, чиме је рат завршен. Тежиште напада снага тзв. ОВК, регуларне војске Албаније и НАТО-а било је на подручју карауле „Горожуп”, а поводом годишњице битке о тим збивањима за „Политику” говори њен командир Горан Николић (1978), у то време водник, а данас заставник Војске Србије.

Ова караула налазила се на каменитом подручју подно Паштрика, на надморској висини од око 600 метара, око 35 километара од Призрена и њени граничари били су задужени за обезбеђење тачно шест километара и 150 метара државне међе. Врх Паштрика налази се на надморској висини од близу 2.000 метара и на њему се налази гроб оивичен камењем на који Албанци из Албаније, иначе католици, долазе да пале свеће.

Николић је после завршене средње војне школе 1996. године промовисан у подофицирски чин водника. Прво место службовања било му је на Косову и Метохији, распоређен је на караулу „Радеша” према Македонији, а у марту 1998. године, баш када је дошло до ескалације сукоба на Космету, стиже на караулу „Горожуп”, где је постављен за командира под чијом командом је било око 60 граничара. Са саговорником „Политике” тамо су била и двојица његових заменика, водници Миљан Митић и Андријан Соколовић.

Врло брзо су учестали инциденти на граници, Албанци с Космета су одлазили на обуку у Албанију, одакле су кријумчарили оружје у јужну покрајину Србије. У марту 1998. године долази до првог ватреног окршаја. Нова ситуација захтевала је додатни напор граничара, патроле у које је ишло до 15 војника, уместо од осам до десет сати, трајале су три дана. На Космету се ратовало и те, често у јавности неоправдано заборављене, 1998. године.

„Караула ’Горожуп’ нападнута је 2. октобра и тада је погинуо војник Срђан Симоновић. Издахнуо ми је на рукама”, каже заставник Николић и на тренутак застаје с разговором.

Граничари су, бранећи се после погибије друга, тако жестоко узвратили да је нешто касније стигло наређење да се обустави паљба према Албанији, чију територију су користили нападачи. Уследио је низ окршаја на граници, а током октобра договорен је споразум Милошевић–Холбрук, по коме је предвиђено повлачење дела снага Војске Југославије и МУП-а Србије и долазак верификатора ОЕБС-а, који је требало да контролише спровођење споразума. Испоставиће се да је њихово присуство ишло у прилог тзв. ОВК, на чије деловање нису реаговали. Граничари са „Горожупа” 12. децембра разбијају непријатељску групу која је тада изгубила 36 припадника. Следе преговори у Рамбујеу и било је извесно да ће НАТО напасти СРЈ.

„Тог дана када је почео рат, 24. марта 1999, био сам с војницима поред Дрима, постављали смо мине. Око 21 час чули смо хук авиона који су баш долином реке улетели на простор Косова и Метохије и мало касније експлозије у даљини”, сећа се заставник Николић, објашњавајући да је тада његов 55. гранични батаљон ушао у састав 549. моторизоване бригаде, којом је командовао пуковник Божидар Делић.

Саговорник „Политике” је прихватио групу од 27 добровољаца, међу којима је био Радош Аврамовић, ветеран ранијих ратова на просторима СФРЈ и отац једног од војника код водника Николића. Ту су била и шесторица Руса, укључујући и широј јавности познатог Алберта Андијева.

Граничари су напустили караулу и распоредили се по терену, само повремено би неко долазио у њу. Николић се баш затекао у објекту у ноћи између 14. и 15. априла, када се у једном тренутку чуо звук мотора хеликоптера. Били су то амерички „апачи”, убрзо се видео блесак у ноћи, лансирање ракете која је погодила кућу у близини. Амерички хеликоптери су погодили и караулу „Стојановић”, а ускоро је авијација НАТО-а уништила караулу „Горожуп”, при чему није било жртава.

Борбе су трајале, а онда је 26. маја у пет ујутру почео жесток напад из правца Албаније, чиме је почела битка на Паштрику. У редовима Војске Југославије први је погинуо војник Бранко Миленовић, а било је и више рањених.

„Видео сам седам или осам колона непријатеља који се спуштају према граници и развијају у стрелце. Били смо под жестоком паљбом до сутрадан у 11 часова”, сећа се Николић.

Ситуација је била таква да им је 27. маја одобрено повлачење, међутим, крајем дана граничари процењују да би могли да се врате на простор око срушене карауле, што и чине. Минска поља су у значајној мери задржала непријатеља, а стигло је и појачање. У раним вечерњим сатима тог дана гину граничари Раде Јотић и Ивица Петровић.

„Авијација НАТО-а је стално дејствовала, сећам се да сам 30. маја с једног обронка видео авион тако ниско, практично у висини места на коме сам се налазио”, каже Николић.

Истурено командно место бригаде у оближњој Планеји 31. маја је засуто „тепих” бомбардовањем, при чему је погинуло седам старешина и војника.

„Избројао сам око 80 експлозија бомби”, сећа се Николић, који је био сведок напада америчке стратешке авијације.

Борбе су настављене, а 5. јуна, пред сам крај рата, покушавајући да помогне рањеном саборцу, гине војник Раде Јовановић. Десетог јуна НАТО агресија је окончана, а граничари с „Горожупа”, њих око 50 под Николићевом командом, повлаче се у складу са споразумом.

У Призрен се спуштају цивилним камионима, тракторима и пешке, с наоружањем и опремом. На улазу у град срећу немачке војнике с тенковима, припаднике Кфора. Локални Албанци Немце засипају цвећем, а припаднике Војске Југославије камењем. Изузетно напета и опасна атмосфера. Граничари преседају у аутобус и неколико аутомобила и преко Брезовице одлазе у Сијаринску бању, где завршавају свој ратни пут.

Синови и ћерка иду војничким путем

Заставник Горан Николић данас је главни подофицир у батаљону за обуку у Трећем центру за обуку у Лесковцу. Живи у родном селу Стројковце, ожењен је Данијелом, имају синове Александра и Николу и ћерку Јовану. Све троје се крећу војничким путем – Александар је професионални војник, десетар у 63. падобранској бригади, Никола завршава Војну академију, а Јована је управо конкурисала за Војну гимназију.