Ратна одисеја Радована Димовића

Прошло је око 80 година од Другог светског рата и немачке окупације наше земље, а узбудљива ратна одисеја београдског ватрогасца Радована Димовића остала је и до данас скоро сасвим непозната. А вреди да се чује.

Само месец дана после прве устаничке пушке у Белој Цркви 1941. године, Димовић је напустио Пожарну чету у Београду у којој је предано служио претходних шест година и кришом се пребацио у околину Обреновца, где се прикључио Посавском партизанском одреду којим је командовао Коча Поповић. Од првих дана у бројним борбеним дејствима показао је изузетну храброст, засипајући неретко и из ризичног стојећег става митраљеским рафалима непријатељске положаје. Међутим, ускоро су Немци предузели велику оружану офанзиву против партизана па је његов одред морао да се повлачи према Ужицу, а потом даље ка Санџаку.

У исто време, после чувене битке на Кадињачи у којој је учествовао, Димовић и мали број сабораца остали су одсечени у позадини и спас су видели у пребацивању преко Дрине у Источну Босну. Међутим, при покушају да се код Љубовије укрца у чамац Димовића су напали и заробили четници и предали Немцима, а ови га интернирали у Норвешку у злогласни логор Корген, из којег се мало ко вратио жив. Не желећи да кости остави на далеком снежном северу, одмах је почео да размишља како да побегне. Прилика за то указала се када је једног јутра одређен да у пратњи наоружаног есесовца разнесе кафу немачким стражарима изван логора.

Чим се нашао напољу Димовић је скочио на свог пратиоца и оборио га на земљу, али због исцрпљености није био у стању да га докрајчи па је почео да бежи. Стражар се придигао и појурио за њим пуцајући из пиштоља. Првим метком га је погодио у ногу, другим у кичму, где се зрно задржало до краја живота, док се трећи заглавио у цеви, па су се бегунац и његов гонич убрзо дохватили голим рукама у борби на живот и смрт. Онда је Димовић извадио из џепа комад метала који је раније нашао у логору и изоштрио трљајући га кришом о бетон, па је њиме сада пресекао грло стражару и усмртио га. Иако тешко рањен, некако се домогао границе са Шведском, која је била неутрална у рату, па су га њени граничари пребацили у Стокхолм, где је смештен у болницу на лечење.

Кад је после месец дана прездравио, шведска полиција је намеравала да га као партизана испоручи Немцима. Срећом, у последњи час се спасао уз помоћ британске амбасаде, чијим је авионом умакао у Лондон. Тамо се као партизан стално конфронтирао са члановима Југословенске избегличке владе, а посебан гнев је изазвао хвалећи у интервјуу за лист „Дејли воркер” борбу партизана у Југославији. Тада су га наши исељеници у Канади позвали да буде њихов гост, желећи да из прве руке сазнају праву истину о ратним збивањима у Југославији.

Прелетевши Атлантик, Димовић је у више наступа и интервјуа великим листовима раскринкао сарадњу четника с окупатором, што је за тамошњу јавност била прворазредна сензација, јер се у Канади, као и у САД, до тада Дража Михаиловић величао као херој и први европски герилац.

Кад се вратио у Енглеску, Димовић је учинио још један храбри гест. Док су у јануару 1944. његови ватрогасци славећи у Београду Бадње вече тајно слушали емисију Радио Лондона на српском језику изненада се из радија зачуо глас: „Овде Радован Димовић. Драги ватрогасци Београда, ако ме слушате, желим вам срећан Божић и надам се да ћемо се ускоро видети у слободи.” То је одушевило његове другове, јер три године нису ништа знали о њему. Заиста, крајем те године обрео се у нашој земљи, па се код Шида добровољно пријавио да ратује на Сремском фронту, тукући као артиљерац непријатеља све до ослобођења. По демобилизацији најзад се у Београду видео и поздравио са својим друговима, али није хтео да остане даље у ватрогасној служби, већ је отишао у Нови Сад да вози аутобус, дочекавши за воланом и пензију. Нажалост, није дуго уживао у њој јер је од последица ратних рана преминуо у 63. години. Сахрањен је у родном селу Јарак код Сремске Митровице.

Зачудо, за све што је преживео и учинио за своју земљу и слободу свог народа, овај велики родољуб никад није добио било какво друштвено признање. А можда би, у знак почасти, једна од ватрогасних станица у Београду могла да се назове његовим именом или, пак, нека од безимених улица у нашем главном граду.

Света Јокић,
Београд