Жена, мајка, министарка

Једно од уобичајених питања које новинари постављају министаркама, директоркама, уметницама и успешним пословним женама јесте „Како ви, као жена, усклађујете своје породичне и професионалне обавезе?”, којим се подразумева да она, поред друштвеног ангажмана, има и друге улоге – супруге, мајке и кћерке. Успешне жене, са друге стране, често истичу подршку својих синова, мужева, кћерки, мајки, очева и шефова, уз стално истицање да је породица на првом месту. Међутим, такви разговори се у медијима готово никада не воде са успешним мушкарцима, јер се подразумева да су они посвећени јавним пословима, финансијама и политичкој одговорности, а да су њихове супруге задужене за организацију породичног живота.

Занимљиво је да је након усвајања Закона о родној равноправности, тада актуелна министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић најавила да ће министарство покренути јавну кампању у којој ће питати мушкарце како они усклађују своје приватне и професионалне обавезе. У међувремену, променила се министарка, али су се променили и приоритети и чини се да сада није толико значајно ко шта усклађује, иако у медијима постоји тенденција да се и познати мушкарци приказују у породичном светлу, констатује др Емилија Радибрадовић, професор српске књижевности и језика и ауторка управо објављене књиге „Одобрена у Србији: Жена, мајка, министарка”, која представља социолингвистичко истраживање савремених медија.

У овој књизи она анализира онлајн медијски пејзаж у нашој земљи, почев од 2017. године, када је први пут у историји Србије на чело владе ступила жена, а период њеног истраживања укључује и формирање српске владе у којој је био највећи број министарки у њеној историји и доношење првог Закона о родној равноправности. Дубинске систематичне анализе обухватају текстове најпосећенијих информативних сајтова у Србији и њихових „женских” подсајтова, а дигитални медији, односно медијски интернет портали изабрани су с обзиром на то да су то најутицајнији, односно најпосећенији домаћи сајтови у контексту информационог друштва.

– Преглед досадашњих истраживања утврђује да се теме „женских” медија најчешће оријентишу око приватног, личног и породичног простора. Мода, исхрана, здравље, лепота, породица, дом, деца, партнерски и супружнички односи јесу области које доминирају на „женским” сајтовима – њихове актуелне вести оријентишу се на приватне животе популарних личности, односно „звезда” домаће и иностране естрадне сцене. „Женски” портали углавном се не баве политиком, економијом, пословањем, као ни друштвеним темама од јавног значаја. Тзв. женски медији „украшавају” животе, док информативни обавештавају јавност о стварима које су егзистенцијално важне за читаоце. Другим речима, информативни медији информишу, док женски забављају, али и васпитавају – наводи ауторка ове књиге.

Емилија Радибрадовић констатује да су императиви типични глаголски облици за „дискурс” женских медија – примера ради, императивним облицима у насловима повезаних вести на сајтовима, публика се директно позива на отварање вести и посете тог медија, како би се постигло повећање корисничког времена које се проводи на сајту. На „женским” сајтовима, императиви су у функцији директног упућивања жене да буду остварене на свим пољима, прикладно и модерно одевене и обувене, дотеране, неговане, да изгледају млађе, веселије, мршавије и естетизоване и да њихов стајлинг буде усклађен са њиховом телесном конституцијом, бојом тена и косе, као и да се избор шминке и фризуре слаже са бојом и обликом очију и усана, да нос изгледа мањи него што јесте, очи веће, обрве пуније, струк ужи а ноге дуже. Као узори најчешће се нуде жене чија су имена и лица позната у јавности, најчешће из индустрије забаве или, у изузетним случајевима, из света политике. Док су боје „мушких” сајтова тамније и на фотографијама доминирају личности из политичког и друштвеног живота, боје „женских” сајтова су нежније и на њима доминирају фото-модели и личности са естраде.

– Патријархат је налагао жени да рађа, ради и буде „природна наслада” мужу, а дискурс „женских” портала репродукује ове налоге, чинећи задате улоге пожељним и лаким, и на лингвистичком и на мултимодалном плану, фотографијама на којима су жене привлачне и насмејане у улогама мајки, домаћица и љубавница. Обавеза жене да рађа децу мушкарцу преиначена је у њену највећу жељу и срећу, а трудноћа је императив који може бити презентован и посредно и ублажавајућим средствима, односно кроз питање „желите бебу?”, које у корелацији са императивом „проверите да ли је ваше име на срећној листи”, имплицира да је управо то кључ среће сваке жене – закључује Емилија Радибрадовић.