Поштанско сандуче са заставицом

Поштанско сандуче у модерно доба није онолико популарно колико је било пре једног столећа, а главни „кривац” за то је електронска пошта. Ипак, они упорни не одустају од слања писама, а сандучиће у многобројним домовима широм наше планете редовно пуне рекламни материјали и – рачуни.

Данас је тешко замислити колико је олакшање људима, а нарочито поштарима који су живели и радили у 19. веку, донело откриће поштанског сандучета. Наиме, пре двеста година поштари су носили писма до врата на одређеној адреси, а затим су куцали и чекали док се не појаве укућани. Према неким рачуницама тога доба, поштански радници губили су дневно најмање сат и по времена чекајући на кућним праговима да им неко отвори. На другој страни, житељи удаљенијих места, када су очекивали писмо, морали су да пређу и више десетина километара до одређене поште да би подигли коверат.

Претпоставља се да су први поштански сандучићи почели да се уграђују у Паризу крајем 18. столећа, али су они били малобројни. Британска пошта је половином 19. века охрабривала становнике да инсталирају сандучиће за пошту како би била олакшана дистрибуција писама. Ипак, ова акција није наишла на велики одјек и било је потребно да прођу деценије да би поред врата станова или кућа почели да се појављују спремници за писма.

Прво поштанско сандуче било је прилично гломазно, направљено од метала, са закривљеним горњим делом како у случају кише вода не би продирала унутра, и вратанцима уграђеним спреда. Било је „закачено” на мотку поред имања или зграде, да се поштар и власник не би сагињали.

Овакви сандучићи масовно су почели да се појављују у Америци почетком 20. столећа, нарочито у удаљеним крајевима, поред великих имања. Амерички поштански радник Рој Џоролмен изумео је сигналну заставицу коју је поштар подизао када би оставио писмо, што је био знак власнику да треба да преузме пошту. Ова сигнална заставица, која се подизала и спуштала, била је обојена у флуоресцентну наранџасту боју да би поштар лако уочио сандуче.

Временом је поштанско сандуче мењало облик и прилагођавано је условима у којима су људи живели. Тако је велику металну кутију на ободу имања заменио читав низ малих металних боксова који су у градовима заједно уграђивани у улазе зграда са више станова. Власници кућа су често уместо поштанског сандучета имали на самим вратима покретна вратанца кроз која су могла да се убацују писма.

Главни проблем и поштарима и власницима сандучића представљали су – лопови. Због тога су на сандучиће стављане браве, па чак и пројектовани посебни спремници за писма таквог облика да се из њих ништа не може извући без кључа.