Наш амерички сан

Поводом тек одржаног сајма књига у неколико махова чули смо новинарско питање постављено већем броју тинејџера: да ли и шта читају. Неколико њих је без оклевања, сасвим мирно, одговорило: „Ништа”, или: „Класика је несавремена, не интересује ме”. Уследила су и нека мишљења педагога и психолога. Не сећам се да је икад постављено питање зашто се током двадесетак година интерес и поштовање за музику (тзв. класику) међу младима свело на сасвим безначајан број. Узроци су свакако бројни, али рекао бих да је од највеће важности то што су млади од детињства свакодневно, на безброј начина, кроз слику, реч и звук изложени утицају практично ЈЕДНЕ врсте музике, па се може поставити питање: ко је тај ко у младе главе, у најосетљивијем добу развоја, улива такво једноумље и идеју да је све друго „застарило”? Чији је интерес да се тако пропагира лак, безбрижан, спектакуларан начин извођења и слушања, у којима није потребан било какав стварни интелектуални напор? Чија је одговорност што се у име „савремености” , „европеизма”, „права на свој избор” млади људи спречавају да се, уз природну потребу за забавом, напајају из вишевековног богатог музичког трезора, у коме леже многи примери највреднијих достигнућа људског духа? Ко то и у име чега манипулише младим главама, убирајући за себе поене, углед и зараде? И није ли тако створен велики јаз између стварне елите (не само музичке), спремне да целог живота упорно проучава разне области науке и уметности, и хиљаде оних који теже да пречицама дођу до успеха, зараде, имиџа? Често се помиње „амерички сан”: да и од сељачета може постати председник земље. Овде је сан да се уз вешти маркетинг дође до успеле песме и високе награде, о чему ће медији брујати, а можда и парламент прекинути рад и стојећи аплаудирати младом хероју. Ако је тако, зашто би се млади надобудни певач опредељивао за (бар) десетогодишње студије, ако ТВ академија може за само три месеца да од њега направи звезду? И зашто се чудити што неколико хиљада доктора наука и већи број сјајних музичара раде у земљама у којима се памет и рад, уз одговарајућу награду, заиста уважавају?

Ако се овоме додају навике многочасовних седења на ТВ игрицама, разна „четовања” и неретко разорне интернетске поруке, није ли логично да се уз све то надовезују све присутнији алкохолизам, дрога, насиље, физичке деформације?

Да ли се и шта може учинити? По мом уверењу, неопходан услов је промена опште културне политике која би морала и у најширој јавности у први план јасно поставити одређене моралне, естетске, хуманистичке вредности. А да би се то постигло, неминовно је да и медији, баш због свог снажног утицаја, врло озбиљно преузму одређене обавезе. У питању је не само место музичке културе него пре свега стварање личности слободног мишљења, широких интересовања, одговорних професионалаца, без каквих ниједно друштво не може напредовати.

Време неумитно тече. Легендарна балерина Маја Плисецка отворено опомиње: „У наше време погубно је бити тих. Треба подизати велику буку, хвалити се, екстравагантно се понашати, бити безобразан. Тек тада ћете бити примећени и запажени.” Или треба да се помиримо са стањем духа о коме Андрић каже: „Зато што могу и што се усуђују да о свему свашта кажу, они мисле и да све знају.”

Хоћемо ли то дозволити?

пијаниста