Српска предузећа планирају да граде путеве у Габону

Тржиште Габона отворено је за српске компаније које су добиле понуду да у тој афричкој земљи граде ауто-путеве, стамбена насеља, инфраструктуру... Такву поруку на недавно одржаном састанку у Привредној комори Србије (ПКС) послао је Флавијен Нзоду, тамошњи министар јавних радова. Српски министар грађевинарства Горан Весић истакао је да ће се тиме српске компаније практично вратити на старо тржиште, где су некада југословенске фирме, попут „Аутопута” и „Енергопројекта” радиле на бројим пројектима. Најављено је да ће у и наредних неколико месеци делегација српских компанија, на челу са Весићем и Марком Чадежом, председником ПКС, посетити Габон и разговарати о конкретизацији сарадње.

Шта то значи за српску привреду и грађевинску индустрију уопште? Кo ће градити у Габону, када Србији ионако недостају грађевинци, и радници и инжењери, посебно када се зна да код нас данас махом граде Кинези, Индијци и Турци?

Да је за разлику од пре неколико деценија ангажовање домаћих грађевинских фирми у иностранству данас изузетно скромно, сматра проф. Љубодраг Савић, са Економског факултета у Београду.

– У старој Југославији наша предузећа су радила по систему кључ у руке. Махом су ангажовала своје раднике. Имали смо предузећа која су имала по 20.000 запослених грађевинаца свих струка. Јесте тада било доста квалификоване радне снаге, али су мајстори увек били проблем – истиче проф. Савић, додајући да ће у Габон отићи само стручњаци инжењерског кадра, а да ће тамо бити ангажована локална радна снага.

– Можда ће тек мало радника из Србије повести тамо, мада тешко да ће их бити – наводи он, уверен да ће наша грађевинска предузећа највероватније тамо градити у сарадњи са неком иностраном компанијом, рецимо, неку деоницу заједно са Кинезима или Турцима.

– Ми немамо велика грађевинска предузећа која самостално могу да направе, на пример, зграду или пут. Заиста не верујем да је данас иједно српско предузеће способно да тамо самостално гради, односно да буде носилац посла, као што су то некада били „Ратко Митровић” или „Партизански пут” – подсећа професор.

Ипак, од одласка у Габон Србија ће имати користи.

– Тим радницима коју оду тамо уплаћиваће се доприноси. Ти радници ће слати плате својим породицама у Србију – набраја он.

Међутим, проблем је што је сада другачији тип грађевинских предузећа у односу на раније деценије.

– Уз то, Србија нема ни грађевински искусне мајсторе, а на грађевинама су углавном класични најамни радници. Људи у суштини и не морају да знају много да би се бавили градњом, а и пола посла је аутоматизовано – сматра професор.

У синдикатима кажу да нису чули за планове у вези са градњом у Габону, али се питају које су то грађевинске фирме које има Србија па ће моћи да граде по Габону.

– Ми их немамо, реално. Самим тим немамо ни раднике, а и инжењери тих струка су нам дефицитарни. Седамдесете су биле златне године у грађевинарству, али то је било некад. Чини ми се да је све то сада ипак исполитизовано. Јер, погледајте реално, Србија увози стране раднике. Чак 70 одсто тих радника на грађевинама су Индијци, Турци, Кинези, а овамо шаљемо наше раднике да раде у иностранство. То је све неразумно – изричит је Дејан Титовић, председник гранског синдиката прерађивачке индустрије „Независност”.

Када је реч о занимањима са највећим бројем пријављених потреба за запошљавањем на бироу рада, према најновијим подацима Националне службе за запошљавање, у земљи су управо веома тражени мануелни радници за нискоградњу и високоградњу, армирачи, тесари, техничари грађевинских основних радова...