Торпедо испаљен из Будимпеште

Мађарски премијер Виктор Орбан зна да блокира Европску унију око важних питања проширења, заједничког буџета или пакета помоћи Украјини, НАТО око чланства Шведске или заједничке политике супротстављања руској агресији, али као осведочени националиста воли да каже да није проруски, већ промађарски лидер.

Како год, најомиљенији западни политичар Владимира Путина наставља да торпедује партнере процењујући да су његови уцењивачки капацитети довољно снажни, а ЕУ недовољно ефикасна јер одлуке мора да донесе консензусом, а он увек нађе савезника да стави вето.

Орбан је санкције Русији прогласио „бесмисленим” и одбио да подржи 14. пакет казнених мера, два месеца после агресије украјинског председника Володимира Зеленског назвао је „противником”, одбио је да Кијеву испоручи оружје, дуго блокирао „луду мисију” пакета помоћи ЕУ вредну 50 милијарди евра и изјављивао да би чланство Украјине у ЕУ представљало „катастрофу”. Одбија реизбор Урсуле фон дер Лајен за председницу Европске комисије.

Иако Мађарска помаже мисије НАТО у Ираку и на Косову, Орбан сада каже да неће финансирати нити учествовати у НАТО операцијама у Украјини. „Морамо да редефинишемо нашу позицију унутар војне алијансе”, поручује оптужујући партнере да се припремају за глобални конфликт иако су страхови да би Русија могла да нападне неку чланицу НАТО-а „неосновани”.

Држава која је некада била пример успешне посткомунистичке трансформације постала је 2010, када су Орбан и његова конзервативна странка Фидес узели власт, модел меке аутократије и европски инкубатор национализма. Орбан је 2014. најавио настанак државе у којој лидери не морају да брину да ће их неко контролисати. Поносни изумитељ појма „нелиберална демократија” убрзо је добио следбенике по САД, Италији, Пољској, Словачкој...

У обновљеном једнопартијском миљеу покренуо је „културну контрареволуцију” против „декадентне” Европе, њене глобализоване политике, мултикултуралности и начина живота. Цементирао је национализам у народу који је склон сопственој „изузетности”. Миклоша Хортија, сарадника нациста који је управљао Мађарском током Другог светског рата и хиљаде Јевреја послао у смрт, прогласио је „изузетним државником”.

Док је стварао мрежу корумпираних олигарха којима је омогућио контролу над институцијама, систематски је урушавао владавину права, гушио медије, притискао организације цивилног друштва и извршио чистку либералних интелектуалаца, академика и професора.

Тако се догодило да Орбанова решеност да сруши послератни либерални консензус постане један од највећих изазова Европе, али његова тактика није нова и враћа у времена када су аустријска царевина и угарска краљевина чиниле Хабзбуршку монархију.

Мађари су тада, као и сада, уцењивали партнера, што је био одговор на сурово гушење устанка 1848–1849, којим је Беч узвратио на мађарски захтев за више аутономије. И били су успешни: 1867. проглашена је дуална царско-краљевска монархија две суверене државе, Аустрије и Мађарске.

Кајзер Франц Јозеф био је, као и ЕУ данас, спреман на многе уступке како би сачувао јединство, а у Будимпешти су користили сва средства како би остварили своје циљеве. Мађарска је крајем 19. века била житница Ка-унд-Ка империје, али је знала да на неколико година производњу спусти на ниво тек толико да има за себе. Блокирали су буџет, престали су да плаћају порезе и бојкотовали институције.

У Хабзбуршкој монархији тог времена немачки није био обавезан и у употреби је било 13 језика, од којих је цар многе течно говорио. Био је то симбол интеграција и мултикултуралности. Иако је у Угарској тек 40 одсто људи говорило мађарски, одмах после проглашења дуалне монархије у Будимпешти је донет закон који је прописивао да се говори само мађарски. Све школе сем мађарских су затворене.

Парламент се 1903. супротставио империјалном закону о језицима и одбио да одобри војни буџет. Кајзер је те године ипак сломио угарску блокаду: изненада је предложио веома либералан закон који је мањинама дао значајно већа права гласа. Будимпешта је одмах одобрила буџет, а Беч је потом повукао закон.

Историја се понавља. Данас Орбан захтева виши степен суверенитета унутар ЕУ и одбрану националног идентитета. Што је већи притисак на Орбана да се усагласи, он се све дубље укопава спреман на уцене. Константа је да жели што више ЕУ новца.

Брисел је почетком године почео да кажњава свог непоћудног члана па је повукао субвенције вредне 20 милијарди евра због корупције и урушавања правне државе. Орбан је узвратио блокадом свих одлука које су му се нашле на путу, али њега би и више од субвенција неопходних економији, погодило када би се Мађарској ускратило право гласа у Савету Европе.

Какве су шансе да та тзв. нуклеарна опција буде активирана? Релативно мале јер у ЕУ има још лидера који страхују да би после Орбана они могли да дођу на ред, што значи да ће Мађар наставити да пркоси већини Европљана. Уцењивачка тактика је иста као у временима Хабзбурга, али историја нуди још једну поруку: Мађарска је била последња која је напустила империју када се распала на крају Првог светског рата 1918.

Мађарска не жели да напусти ЕУ. Орбан је моћнији унутра него што би био напољу, па ту позицију користи да пружа руку пријатељства десним национал-популистима и по западном Балкану, региону који препознаје као уносан за инвестирање.

Орбан је искусан политички ветеран. Био је премијер 1998–2002. и поново од 2010, а да ли може да се покаже да његова жеља да буде у средишту пажње превише иритира западне партнере који верују да је почео да се преиграва.

ЕУ спрема потезе попут кајзера Франца, али он има другу рачуницу. Верује да ће крајња десница на јунским изборима за Европски парламент направити досад незабележен пробој, што би значило да ће добити нове политичке пријатеље.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa