Герослав Зарић Гера – чаробњак сцене

Богато илустрована монографијa „Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене” Живадина Митровића, (издање Службеног гласника и куће Cepter Book World) говори о сценографу који је својим делом обележио српску и југословенску позоришну сцену крајем 20. и почетком 21. века. То је узбудљива прича о животном путу уметника, почев од његовог одрастања, сазревања и породичног окружења, до професионалног ангажмана као сценографа, сликара и професора. Ова књига осликава Герин сценографски рад, који обухвата више од 200 реализованих позоришних представа, али и значајан сликарски опус, употпуњен породичним и професионалним фотографијама. Подељена је у пет тематских поглавља, која осветљавају биографију уметника и доносе одабране интервјуе, речи редитеља, глумаца и театролога о Зарићевом раду, избор из критика и изабрану театрографију, изложбе и награде – сведочанства несвакидашњег стваралачког опуса.

О књизи су у књижари „Геца Кон” говорили Небојша Брадић, редитељ, Александар Милосављевић, приређивач и позоришни критичар, Герослав Зарић Гера и Гордана Милосављевић Стојановић, уредница.

Герослав Зарић Гера рођен је у Милутовцу, у општини Трстеник, 1951. године. После успешно завршене уметничке школе у Нишу долази у Београд и уписује се на Академију примењених уметности, на Одсек за сценографију. С Егоном Савином остварио је 24 представе. Томе треба додати и честу сарадњу са Видом Огњеновић, Јовицом Павићем, Небојшом Брадићем, Димитријем Мићом Јовановићем, Михајлом Вукобратовићем, Миланом Караџићем, Никитом Миливојевићем, Коканом Младеновићем и Синишом Ковачевићем, док је балетске представе радио са Круниславом Симићем. Сви су они препознали међусобну даровитост, сличности и разлике у сензибилитету и кроз заједничко деловање стварали препознатљив театарски израз, подстичући једни друге у захтевном и сложеном поступку стварања позоришне представе. Треба поменути и сарадњу са Стевом Жигоном, Бранком Плешом, Паолом Мађелијем, те са чешким оскаровцем Јиржијем Менцлом на представама које је режирао у Народном позоришту у Београду.

По речима Живадина Митровића, Зарићев рад красе ликовност и баланс између реалног и театралног. То постигнуће представља главне особине стила, стрпљиво грађеног уметничког става, поетике и естетике онога што критика именује као ауторски рукопис. У најлепшим годинама стваралачке зрелости и стеченог искуства Зарић је 2000. године изабран за ванредног професора на Факултету примењених уметности за предмет сценографија. Били су то исти школа и одсек које је и сам завршио…

„Мало је у српском позоришту било сценографа”, сматра Егон Савин, „који су, као он, спојили величанствени ликовни дар и сценографску прагматичну памет у разумевању литературе”.

Говорећи о овој монографији Александар Милосављевић истакао је да је Живадин Митровић у стварање ове књиге ушао са великим поштовањем, разумевањем, знањем једног историчара уметности, али и са слухом истраживачког новинара.  

– Велика ми је част што сам као приређивач радио на овој књизи, делу у којем је представљен развој Герослава Зарића као ликовног уметника и сценографа, а које уједно пружа и прилику да нешто о њему сазнамо из угла његових колега редитеља. Ову књигу доживљавам и као уџбеник о процесу рада у театру, јер једно је декор, а друго је сценографија као озбиљно промишљање простора. Са Гером сам сарађивао не само као позоришни критичар, већ и као уметнички директор, као директор драме, селектор фестивала, и тако био сведоком на који начин креативан сценограф користи амбијент, отворени простор под ведрим небом, и постаје саучесник у његовој трансформацији. Важно је и то да сценограф разуме глумце и да им омогући да оживе представу у том простору за игру – рекао је Милосављевић.

Небојша Брадић напоменуо је да је ова књига поуздано сведочанство о уметнику и његовом путу, да је све на том путу Герослав Зарић платио скупо и да је то имало смисла.

– Ја се овом приликом сећам Живадина Митровића и као земљак, јер он је то поносно истицао када смо се сретали. Ова књига ми је драга јер је Живадин урадио нешто из своје праве професије историчара уметности. Бележио је разговоре са истакнутим уметницима, а у неколико поглавља ове књиге уочљив је и његов есејистички потенцијал. Геру сам први пут видео у Цвијићевој улици, када сам му, са Егоном Савином, ишао у неформалну посету, као студент. Касније сам у позоришту видео његову сценографију, а последња коју смо радили је у представи „Компани”. Јединствена су искуства са њим, јер сам увек знао за коју представу и зашто мени треба Гера. С њим сам остварио девет режија и то су све били велики формати, неке од тих представа ушле су у пантеон српског позоришта. Геру није требало много убеђивати, а увек је био део тима и због тога има толико пријатеља – рекао је Брадић, додајући да ово није књига на крају једне каријере, већ својеврсни пресек каријере Герослава Зарића.

Герослав Зарић указао је на то да је Живадин Митровић сам дошао на идеју о овој књизи, да је дуго и темељно радио на њој као неко ко се бавио ликовним уметницима, али и као познавалац позоришта.