Романтика упркос свему

Сценом из „Љубавног живота Будимира Трајковића” Љубиша Самарџић је далеке 1977. овековечио своју широко познату приврженост ОФК Београду. Суочавајући се са љубавним проблемима сина Будимира Трајковића (Предраг Болпачић), мајка Лепа (Милена Дравић) и отац Војислав (Љубиша Самарџић), одвели су јединца код психолога. Низајући питања, психолог је од Буде затражио асоцијацију на плаво. Како син никако да одговори – ОФК, шапнуо је отац. Динамо – опонирао је Будимир. Па јесте, и они имају плаве дресове – сналазио се отац Војислав подржавајући сина.

Генерацијски сам закаснио за златно доба ОФК Београда, шездесетих и прве половине седамдесетих; трећи и четврти куп СФРЈ, други пут другопласирани у првенству Југославије, полуфиналиста Купа победника купова (Тотенхем), затим за трио С: Скоблар, Самарџић и Сантрач – Санибој, најбољи стрелац у историји фудбала бивше Југославије. Лепршаво атрактивна игра комбинована са бутик форматом је и зацементирала генијалан и свевременски надимак Романтичари. Упечатљива је реченица савременика Мике Салаћанина: „Од великих клубова навијам за ОФК, а од малих за Галенику.”

Мене су пак дочекала тегобна и тужна времена осамдесетих, борбе за опстанак у Првој савезној лиги, па и испадање из ње, последично борбе за повратак у највиши ранг такмичења. Није било лако остати уз клуб у време у коме су чланови породица, пријатељи и другари, готово целокупно окружење, по природи ствари, навијали за Црвену звезду или Партизан. Само три седмице пред упокојење легенде Илије Петковића имао сам привилегију да телефонски поразговарам са њим и између осталог да га подсетим, па и насмејем, на утакмицу од 14. јуна 1981, последњег, одлучујућег кола за опстанак у лиги. Гостовао је на Старој Карабурми Загреб, када у 21. минуту, при резултату 0:0, због напада играча у белим дресовима на судију, укључујући чак и шутирање у стражњицу од стране Зорана Липовца, долази до прекида утакмице. Око мене делиријум, а мени ништа јасно. Епилог – 3:0 пар-форфе, при чему на основу боље гол разлике од Загреба и бода више од бањалучког Борца који губи у тадашњем Титограду и стропоштава се на претпоследње место, остајемо у лиги. Не заборављам ни батине које смо ми навијачи попили на гостовању у Крушевцу, нападнути на трибини по водећем голу ОФК. Колико се год бранили, извукли смо дебљи крај. Претрнуо сам од страха да ће ми звати оца из полицијске станице у Крушевцу. Заправо смо награђени, локална полиција нас је штитила до краја утакмице, потом увела у аутобус нашег, гостујућег тима и испратила неколико километара по напуштању града цара Лазара.

За нас је то био доживљај. Сећам се разговора са голгетером Миланом Мајсторовићем. Упечатљиви су остали у сећању спринтови Милана Аранђеловића Ракија, физиотерапеута клуба и репрезентације. Иначе, нас клинце су пуштали на западну трибину бесплатно, под условом да носимо плаво-беле шалове или заставе, ето колико нас је било. На посећенијим утакмицама против Звезде или Партизана, били смо на југу и ту је и било најрадоснијих тренутака. Оно што ми је, ипак, остало у најемотивнијем сећању сузе забележене камерама Тајфуна са Карабурме, Петка, по окончању првенства и још једног испадања у Другу лигу исток.

Од 1957. ОФК Београд, сједињавањем БСК и Шумадије, има, практично, садашњи грб – без петокраке, што је било незамисливо за тадашње врхунске фудбалске клубове у ономе што се онда називало ужом Србијом или у САП Војводини, а једини је вијорио на стадиону и застави Социјалистичке Републике Србије. На Маракани поред државне, истицан је још само барјак СКЈ, а нешто другачије на стадиону ЈНА било би фатаморгана. Ипак, помодарном и ревизионистичком заносу нема места. Као што је извесни Корак, припадник ЈВуО, који је одробијао по ослобођењу, бoдрио са источне трибине, у ложи је било чланова градског ЦК СК, а да не говоримо о полицијској и Удбашкој провенијенцији и шта је за клуб значио Брионски пленум. Полемика око наследништва БСК је оптерећујућа. Чињеница је да је клуб (поново) носио то име између 1950–1957, истих боја, као и да су појединци из међуратног БСК учествовали у раду Металца, БСК и коначно ОФК Београда. Мени је непремостива сметња то што је БСК био активан током окупације, што је у супротности са баштињењем тековина оба покрета отпора током страдалног периода Другог светског рата и Холокауста.

Управо је Петко био међу најдециднијим да клубу не треба враћати име БСК. Међу познатим Офковцима највише је припадника културно-уметничког живота, посебно глумаца, поред поменутог Смокија, који је у два наврата био и председник клуба и: Миливоје Живановић, Драгутин Добричанин, Јован Јанићијевић Бурдуш, Михајло Костић Пљака и Вук Костић. Из других сфера: Добрица Ћосић, Мишо Павићевић, Мики Јевремовић, Жарко Данчуо, Живојин Велимировић, а сродно глумцима и Воја Нановић. Друштвено-политичке околности нису биле плуралистичке и није их могуће манипулативно прекрајати. Напротив, треба из њих извлачити поуке.

Пре само две сезоне ОФК Београду је претило гашење, дугови су сурвали до суноврата искључења струје. Омладински стадион у својој оронулости доживео је ижџигљало дрвеће на северној трибини, подно Богословије, а клуб је таворио у Српској лиги – Београд, трећем рангу такмичења. Вишедеценијски процес руковођења професионалног спорта пословним менаџментом, у свим својим аспектима, јесте у акцелерацији. Тако је на глобалном плану и ту нема милости.

Револтирани навијачи се организују, покрећу се добровољне радне акције примарног санирања стадиона, а организовани одлазак на гостовања у аматерском рангу такмичења од стране Плаве уније – удружења навијача, само је појачан. На сцену ступа ново руководство клуба, организационо кадро и умрежено у спортску и друштвену констелацију, постављајући јасне циљеве. Посебне заслуге припадају тренеру Сими Крунићу, а захвалност клубовима који су изразили солидарност, посебно Црвеној звезди, укључујући и по предмету самог играчког кадра, двојном регистрацијом. Феникс узлеће, фудбалски клуб, који је члан величанствене породице спортских грана – ОСД Београд, чија је омладинска школа изнедрила генерације репрезентативаца, диже се из пепела; за две сезоне прославља повратак у Прву лигу Србије а сада и у Суперлигу, те најављује реновирање стадиона, који је у власништву града.

Оно што посебно радује јесте учешће омладине и деце, укључујући и девојчице, у живот клуба. Нешто пренаглашено са Карабурме, али наставак стабилизације ОФК Београда ће завређивати популарност. Одговор свим малициозним и гласовима који нису били способни за овај преокрет управо лежи у поетској правди, упркос свему – романтика!

Почасни конзул Републике Србије у Држави Израел

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa