Изазови ВТО са донираним репродуктивним ћелијама

У скици за профил жене која жели да крене на вантелесну оплодњу са донираним репродуктивним материјалом најчешће се налази жена која има око 40 година, углавном је високообразована, професионално успешна и често се налази на менаџерској или директорској позицији. На интимном плану, она је често разочарана у супротан пол, не само на бивше емотивне партнере већ на цео мушки род. Углавном је веома информисана са процедуром вантелесне оплодње, иако често не разуме у потпуности колико је овај поступак ментално захтеван и колико је хормонска терапија може узнемирити и психички дестабилизовати, истиче Јелена Суботић Кривокапић, психолог и члан комисије у ГАК „Народни фронт”, која одлучује да ли је жена која се пријављује за процедуру вантелесне оплодње репродуктивним материјалом из иностранства, психолошки способна да буде мајка. Поред психолога се у комисији, која се налази у државним гинеколошким клиникама у којима се о трошку државе ради вантелесна оплодња донираним ћелијама из иностранства, налази и гинеколог, ембриолог, представник Фонда за здравствено осигурање и правник.

– Када разговарам са овим женама, мој је утисак да оне желе да постану мајке како би „заокружиле” још једну ставку у животу и често имам дилему да ли оне заиста имају матерински инстинкт или их на овај поступак мотивише доживљај да је улога мајке веома социјално вреднована и да наша култура обезвређује успешне жене које се нису оствариле као родитељи. Међутим, родитељство је „посао” који траје 24 часа дневно и веома је захтевно, чак и ако дете гајите са партнером, због чега их често питам да ли су добро размислиле пре него што су донеле одлуку да постану самохрани родитељи и увек добијам потврдан одговор, уз образложење да су успешно решиле све животне задатке, па не виде проблем ни у самохраном родитељству. Иако успех вантелесне оплодње износи тек двадесет процената, скоро 90 одсто ових жена убеђено је да ће са успехом затруднети и изнети трудноћу до краја – објаснила је наша саговорница, која је на управо завршеном 72. конгресу психолога Србије говорила на трибини под називом „(Сасвим) ваше дете – психолошки изазови вантелесне оплодње са донираним гаметима”.

На питање због чега се жене одлучују на вантелесну оплодњу са репродуктивним материјалом потпуно непознатог мушкарца из иностранства, наша саговорница одговара да оне желе да то буде само њихово дете, односно неће да га „деле” са било ким.

– То су најчешће жене које имају изражену потребу за контролом и не желе да се сутра нађу у ситуацији да се са оцем детета договарају око важних одлука везаних за његов живот и будућност. Осим тога, оне немају идеју да ће партнерски однос трајати и минимизирају улогу оца у родитељству и одрастању детета – уверене су да могу да буду и мајка и отац свом детету – објашњава Јелена Суботић Кривокапић. Додала је да за психологе који су чланови ових комисија велики проблем представља чињеница да имају свега петнаест минута да процене да ли је нека жена способна да буде (самохрана) мајка.

Јелена Опсеница Костић, професор на Департману за психологију у Нишу, оцењује да готово све особе узимају плодност „здраво за готово”, верују да ће имати дете онда када пожеле и да се проблеми са стерилитетом увек дешавају неком другом.

– Спознаја особе да не може постати родитељ на природан начин, да њене репродуктивне ћелије нису довољно добре и да ће током вантелесне оплодње имати више слика материца и јајника него што просечна тинејџерка има фотографија на „Инстаграму”, може озбиљно да дестабилизује особу. Због тога је Европско удружење за хуману репродукцију и ембриологију неплодност прогласило за биопсихосоцијалну кризу – напоменула је Јелена Опсеница Костић.

Сандра Јовановић, председница IVF центра, који ради са пацијентима који се суочавају са проблемом неплодности, истиче да је наш Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи прилично либералан и дозвољава донацију репродуктивног материјала и женама без партнера, али забрањује да се уз помоћ дониране јајне ћелије и донираног сперматозоида направи ембрион. Осим тога, од особе која је донирала своје јајне или семене ћелије некој банци репродуктивног материјала у иностранству, може да се узме само један гамет. На овај начин спречава се могућност инцеста, јер је Србија мала земља и постоји могућност да се једног дана сретну брат и сестра који су настали од репродуктивног материјала исте особе. – Иако је наша земља почела да увози гамете из банке репродуктивног материјала из иностранства 2021, још немамо податке колико је деце рођено уз помоћ донираних репродуктивних ћелија. Знамо да је број особа којима су потребне туђе репродуктивне ћелије увек већи од броја донора, а то је проблем који не постоји само у Србији, већ у целом свету. Од како је 2019. у Клиничком центру Србије отворена банка репродуктивних ћелија, ниједна жена није донирала своје јајне ћелије, а само је пет мушкараца донирало сперматозоиде. Иначе, увоз једне репродуктивне ћелије из иностранства кошта око 3.800 евра – навела је Јовановићева.