Изборна славља и оправдања

Кључ успеха сваке странке на било којим изборима лежи у доброј, свеобухватној и објективној анализи резултата на претходним изборима. Међутим, судећи по ономе што гледамо годинама, опозиционим странкама никаква, а камоли озбиљна анализа не пада на памет. И то је основни разлог што не остварују жељени резултат. Што се напредњака тиче, они могу да славе победу, али би им било много корисније да озбиљно схвате савете Александара Вучића, човека чије име је носила њихова листа.

Резултати локалних избора, укључујући и београдске, нису изненадили никога, осим опозиционара који су на њима учествовали. Из неког само њима знаног разлога веровали су да ће, у најмању руку, њихов резултат у Београду бити врло близу оног који оствари владајућа коалиција, ако већ не победе за Скупштину града. Рачунали су и на освајање власти у неколико београдских општина, Нови Сад је био такорећи сигуран, па Ниш…

Испоставило се да је, од свих очекивања, само Ниш на клацкалици, али не захваљујући опозиционим странкама, него групи грађана – Нишлијама окупљеним око доктора Драгана Милића – која је освојила више мандата него сви они заједно. На овој „клацкалици” могу да захвале и Српској напредној странци, која је предуго игнорисала све притужбе на њихове нишке функционере. Једине лепе вести из Ниша стизале су кад је Александар Вучић ишао тамо да отвори неку нову фирму. Било је много нових фирми, али је много више дана у години, а нишка локална власт се баш потрудила да добар део њих испуни лошим вестима. Судећи по ономе што се могло видети у медијима, Нишлије су више прилике имале да разговарају с Вучићем, него с тамошњим функционерима. Напредњаци су по резултатима парламентарних избора у децембру, мада су победили, видели да нешто морају да промене ако хоће да задрже власт у Нишу. И кандидовали су потпуно нове људе. А да су, на пример, пре годину дана реаговали, испитали приче о бахатости тамошњих функционера, па још некога и сменили, уз све оно што је држава урадила за Ниш, овог јуна никакве „клацкалице” не би било.

Вучић је, учествујући у кампањи, онолико колико је могао, сваку прилику користио да каже да се мора показати већа брига за обичног човека. Ниједан јавни наступ није прошао без молбе својим страначким колегама да иду међу људе, да их примају, да разговарају с њима: „Не можемо увек све да учинимо, не можемо сваком да помогнемо, али можемо свакога да саслушамо, можемо свакога да чујемо.” И у изборној ноћи је тражио од свих да разговарају са свима, да не претерују у слављу. Сви су га чули, будући да страначки функционери у свакој прилици понављају да мора да се разговара с људима. Чули јесу, али, чини се да га многи нису разумели. То је и Вучић, гостујући на РТС-у, приметио, па је још једном позвао страначке колеге да не славе, него да разговарају с људима. Уколико се буду придржавали савета човека који је најзаслужнији за овакву изборну победу, моћи ће да се надају добром резултату и на неким наредним изборима.

Што се тиче опозиције, разне, колико год јој мрзак био Вучић, и за њу би било врло корисно кад би овај његов савет напредњацима и сама применила. Наравно, представници опозиције требало би да разговарају с људима широм Србије, на пример да оду у Памбуковицу, као Вучић ономад, уместо што су се силно забављали подсмевајући се његовом одласку тамо. А Вучићу, за разлику од њих, па и многих локалних функционера владајућих странака, није било ни мрско ни тешко да обиђе све „памбуковице” у овој земљи, да разговара с људима на њиви, поред неког сеоског пута, на пијацама…

Колико је важно разговарати с људима, обилазити их, учествовати у њиховим весељима, или бити уз њих кад им је тешко, могло се видети баш на овим изборима. У београдској општини Сопот листа око СНС-а освојила је 23 од 33 мандата, па ће Живорад Жика Милисављевић, најдуговечнији председник неке општине у Србији, започети свој 11. мандат. Човек је први пут постао председник општине 27. новембра 1989. године и од тада је на тој функцији непрекидно, а биће и у наредне четири године. Како му то полази за руком, овако је објаснио у једном интервјуу: „Мој фокус је на директном контакту с грађанима. Мени је важно да будем ту за грађане где год, у пекари, на свадби, свуда. Мени је драго кад уђем у основну школу на неки догађај, а деца вичу: ’Добар дан, Жико’. Генерацијска је разлика 60 година између нас, али мени је пуно срце.” Његови суграђани су уочи избора врло једноставно објаснили зашто се Жика тако дуго одржао на власти: „Зна колико која кућа има крава.”

Владимир Захаријев нема баш толики стаж као Жика из Сопота. Он је председник општине Босилеград „тек” од 2002. године, а биће и у наредне четири, будући да је на овим изборима на листи „Босилеград – сутра” освојио 95 одсто гласова. И Захаријев је са својим суграђанима и на свадби, и на сахранама, и кад треба помоћи. Није му ни тешко ни страно да се лати мотике и лопате кад затреба, али ни да поведе коло и запева. Некима је његово понашање смешно, али његовим суграђанима није – слуша их, чује и помогне увек и колико може.

Председник Здраве Србије Милан Стаматовић је на челу општине Чајетина од 2004. године, а биће и у наредне четири, будући да је његова листа освојила 63 одсто гласова.

Сва тројица су мењали странке, али где год да су отишли, њихови суграђани су ишли за њима. Не зато што су их гледали у ТВ емисијама или читали њихове мудре речи у разним новинским интервјуима, него зато што су били ту за њих – да их поздраве, саслушају, да се с њима провеселе или да тугују.

Наши опозиционари, који ових дана за свој изборни резултат имају сву силу оправдања – не ваља бирачки списак, медији су били затворени за нас, подметали су нам клипове и дојучерашњи коалициони партнери – можда би могли нешто да науче из ова три примера. Јесте лепше отићи у Берлин, Брисел, Париз, или Стразбур – нема блата, нико се не жали њима, нити тражи да му реше неки проблем, него слуша њихове јаде с „диктатором” Вучићем и „медијским мраком”, али кад би смогли снаге да оду у Сопот, Босилеград, Памбуковицу, Пиносаву, можда би им изборни резултат био много бољи. А напредњаци? Њима је Вучић све лепо рекао и показао.