Срамота хрватског правосуђа

Када су, пре пет година, проводећи пресуду Жупанијског суда у Карловцу, специјалци хрватског мупа, на силу иселили Хрвата Винка Петровића, који му је запосео имовину у селу Загорје на Кордуну, Петар Кунић је очекивао да ће то бити и крај невољама које су га пратиле свих поратних избегличких година.

Кунић, међутим, ових дана преживљава нове муке. Наиме, Општинску суд у Карловцу, донео је пресуду коју је оверио и Жупанијски суд, по којој Петар Кунић, „на име трошкова које је имао , приликом обнове Кунићеве уништене куће и угоститељског објеката, треба да Винку Петровићу, плати готово милион куна”.

Петар Кунић је, пред егзодус Срба, у августу деведесет и пете, иза себе оставио посед са објектима каквих је било мало уз магистрални пут који води од Карловца према Плитвицама. Потом долазе хрватски војници који, у акцији „Олуја” све то руше. Годину дана касније, тако разорено имање, уступљено је на коришћење Винку Петровићу Хрвату из Лабина.

–Дванаест година после, Петар Кунић мора да плати трошкове обновекуће и свог имања којег је порушио неко други. Па где то има? Није ли то скандал и нова велика срамота хрватског правосуђа, пита се Јелка Глумичић, из Одбора за људска права у Карловцу.

Упоредо са овом Кунић је, већ од 1996. године, водио и борбу и за поврат стана у Карловцу и викендице коју је имао у Великој Црквини, на самом обали Коране. Због његових мука и свега на шта је наилазио у борби за правду, Високи комесар Уједињених нација за избеглице Садако Огата, својевремено је случај Петра Кунића окарактерисала као „најеклатантнији пример кршења људских права на Балкану”. Петар Кунић је, на жалост, то остао и данас.

Без новца да подмири и најелемнтарније потребе за живот, Петру Кунићу и супрузи му Иванки, због немогућности да плате трошкове, искључени су струја и телефон, а до коре хлеба долазе надничарењем код својих комшија.

– Да није дошла нова пресуда почео би да ради мој угоститељски објекат који сам у потпуности припремио за госте. Сада међутим и од тога нема ништа. Не знам шта ћу када ми дођу хипотекари да наплате дуг и узму све што што сам годинама стварао, а што су други и рушили и поново подизали, јада се Кунић.

Петар Кунић један од двадесетак Срба повратника у родно Загорје, последњих десетак година радио је и на усавршавању својих изума за које је, на светским смотрама, добијао највећа признања.

Његова „пиштаљка за псе са шеснаест звукова у два звучна подручја” до сада се окитила златом у Лондону, Москви, Букурешту, Будимпешти, Ријеци, Пекингу, Бриселу, док је на међународној смотри иновација на Тајвану, међу две хиљаде излагача, Кунићева пиштаљка добила награду сајма. Нови и велики Кунићев изум је хидраулична подупирач, без кога се не може замислити ниједан посао у грађевинарству. За само неколико месеци, на прва два сајма, у Женеви и Загребу, већ је добио по златну медаљу. Поред пиштаљке и подупирача ту је и магнетни мотор, по многима, Кунићев генијални изум.

„Да је струје и да могу радити, мотор би био давно завршен. Убеђен сам да ће пиштаљка и хидраулични подупирач бити моји тек смешно мали изуми у односу на магнетни мотор”, поносно ће Петар Кунић, остављајући на тренутак по страни своје муке.

Обраћао се Петар Кунић и Влади Републике Хрватске да му помогне како би отварањем погона за серијску производњу својих изума, уз остало, запослио тридесетак српских повратника. Али све се то завршавало само на обећањима од којих ни он ни његова Иванка не могу да живе.

Разапет између хрватског правосуђа и његових срамних пресуда са једне и својих изума са друге стране који остају само изуми и ништа више, Петар и Иванка данас живе на ивици животног минимума. И људског достојанства.

– Срећни смо ако се, живи и здрави, сваког новог јутра пробудимо под својим кровом. Шта би било да од државе тражимо нешто друго и више. Али ми тражимо само оно што нам припада – живот достојан човека. Али од тога, бар за сада, за нас Србе нема ништа, упозорава на крају Петар Кунић.