Померање граница будућност је графике

На овогодишњем, 23. међународном тријеналу савремене графичке уметности у Кракову наш уметник Никола Радосављевић, програмски директор Музеја жртава геноцида, добиo je главну награду. Ова смотра је најстарија и најважнија уметничка изложба тог типа, а „Art European Prize”, како нам добитник прича, која се додељује једном у три године за свеобухватна достигнућа у графичкој уметности, једно је од најпрестижнијих светских признања у области визуелних уметности. Радосављевић (Ужице, 1991) је једногласном одлуком жирија у Пољској награђен за полиптихалну графичку инсталацију „Ћелија”, изведену у техници класичног линореза на папиру, димензија шеснаест пута два метра. На Факултету примењених уметности у Београду је завршио основне и мастер студије. Докторирао је 2020. на тему Књиге уметника и новомедијских графичких пракси. Добитник је више националних и међународних награда, учествовао је на више колективних, а реализовао је 45 самосталних изложби у земљи и иностранству.

Како каже за наш лист, Краков је ове године велику пажњу посветио интердисциплинарним приступима уметности, хибридним формама у традиционалној графици, али и индивидуалним рукописима свих који су у протеклих неколико година на међународној сцени указивали на глобалне тенденције и друштвена превирања за која су наслутили да ће бити важан део колективне будућности са којом се сусрећемо данас.

Награђени рад настао је зарад изложбе „Рез, линија, отисак”, одржане прошле године у Музеју савремене уметности у Београду. Како сте се уклопили у тематски оквир те изложбе и како се то потом уклопило у селекцију у Кракову?

Рад је настао као реакција на уљану слику Ђорђа Андрејевића Куна под називом „У ћелији” и за потребе наведене изложбе, коју су кустосирали мр Мишела Блануша и Мирослав Карић. Рад је представио графичку дистопију света који убрзано нестаје, један монументални споменик обрисаним индивидуалним и колективним историјама државе и региона, подсећајући на историјски турбулентне периоде који и данас потресају све нас заједно. За разлику од Куновог привидно меланхоличног приказа две студије фигуре у скученом простору, у раду „Ћелија” главни циљ је био приказ мноштва заробљених или слободних, несталих или нађених идентитета, у једној оптичко-просторној констелацији, за коју ће се испоставити да је на тријеналу у Кракову, уз кустоски концепт под темом „Моментум”, као овако формирана релација била нови начин мишљења пре свега о колективној историји, а потом и о самом медију графичке уметности.

Какве утиске носите из Пољске, а какви су утисци по повратку?

На моју велику жалост, те две атмосфере је готово немогуће упоредити. Пољска, као и многе друге државе у којима сам био лауреат неких других признања, или само аутор на изложбама, имају јасно формиран систем рада и опхођења према уметницима и уметности. Шест дана гостовања у Кракову са собом је донело једно дивно животно, али и професионално искуство, узевши у обзир да сам се нашао у светском епицентру графичке уметности. По повратку у Србију, уз сву захвалност великом броју колега и медија, који су са пажњом испратили и заједно са мном заиста прославили ово велико признање, постала је осетна институционална тишина услед недостатка система подршке у уметности и култури, која јасно расветљава и даље присутну чињеницу да надлежни институционални системи углавном не познају, не препознају и не умеју да прихвате велике доприносе које за ову државу уметници и радници у култури готово свакодневно, и даље самостално, освајају. Бити у могућности да се уопште представите на овако строгом пресеку уметничких достигнућа је већ награда за себе, а награда петочланог стручног жирија који сецира сваки атом рада са којим уметници аплицирају и пробој кроз ту оштру селекцију поставља озбиљно разумно питање: Како у овим условима рада и стваралаштва у овом моменту у Србији један млад уметник успева да је добије? Да ли и како држава и надлежни органи реагују и у будућности подстичу ту сцену, и шта су признања и подршка државе након што је неко својој средини донео „бакљу” уметности, узевши је испред носа уметницима који раде и стварају у савршеним условима рада. Бојим се да у некој догледној будућности сва ова активна сцена у држави која је јака захваљујући храбрим појединцима не постане простор нагомиланих очекивања и изневерених надања.

Које је место графике данас и каква је будућност тог медија?

Позиција графике данас је онаква колико подршке и средстава имате за њу. Све остало је привид стваралаштва и илузорна идеја о некаквим великим уметничким превирањима. Ово је комплексан експериментални медиј са јаким традиционалним коренима у прошлости, спој хемије, механике, технологије и уметности. И баш зато на изложби у Кракову је могуће осетити ко предњачи у померању граница, ко је имао подршку и сарадњу са развијеним системима, а ко и даље тапка у месту. На моју велику срећу, Музеј савремене уметности у Београду био је апсолутни партнер на продукцији и поставци рада, што је само додатно истакло целокупну идеју са којом је рад и започет. Ово је јасан сигнал шта се дешава у ситуацијама када су уметници у прилици да раде институционално подржани, као и зашто су нам овакве сарадње потребне. Будућност медија зависи и од индивидуалних уметничких појава, колико и од освешћености институција културе, али и у одступању од академски наметнутих оквира како се уметност изводи уопште и чему служи.

Гостујући на РТС-у споменули сте и жељу за педагошким радом, шта вас у томе привлачи?

У последњих пет година безмало сам осам пута конкурисао за посао на различитим државним и приватним факултетима и академијама уметности у земљи и, на моју велику жалост, ниједном нисам узет у обзир. Не бих да претпостављам шта су све били разлози, али ми је драго што се моја жеља за преношењем знања, дисциплиновањем и артикулацијом уметничке мисли код младих генерација није угасила. Педагошки рад на факултетској институцији је највиши домет захвалности према држави из које долазите, након што сопствени рад позиционирате високо у свету, а да он није испразан. Моја велика жеља је да радим на факултету са ког сам потекао, и који ми је омогућио ову ширину у схватању и коришћењу уметности у циљу расветљавања проблемских места свакодневице, захваљујући којима сам и постигао све на шта сам поносан. Са овим искуством, уметничком праксом и знањем могу да будем пристојан допринос академској заједници у трагању за новим формама мишљења.