Непристајање Србије на слепу послушност

Кроз Србију нам данас пролазе разни „миротворци”, геодипломате попут Бореља, Лајчакa, Ескобара, Урсуле фон дер Лајен, Жиофреа и других, у покушају да Србију „умиротворе”. Из портфеља нам нуде ампутацију петине наше територије ради излечења од „хроничне психосоматске болести”: непристајања на слепу послушност. Србији је јасно да је после бомбардовања 1999. преварена Кумановским споразумом и да нема могућности да војно надјача Запад с НАТО-ом – право и правду од њих не може очекивати.

Потврђено је да геополитику на Балкану диктирају силе у НАТО-у с нашом бившом „браћом” из непосредног суседства која се препознају као „браћа по оружју” на линији разбијања Србије од 1974. године. Од 1999. су косметски градови и села, изузев севера Косова и изолованих насеља Космета, етнички очишћени од Срба здруженим војним и политичким активностима НАТО-а и ЕУ. Сва наша државна руководства после 1999. године, укључујући и садашње, разликују се само у (и)рационалном попуштању затегнутог конопца на своју штету, док Западна Европа и САД планирано онемогућавају сарадњу Србије с Косметом на сваком пољу. То је иста политика која је подршком ратном раздруживању Југославије у свету стварала климу Срба као реметилачког фактора у свакој западнобалканској држави, па чак и у својој држави коју тек разграничавају.

Ти исти су нелегално признали „државу Косово” и свим силама настоје да то признање корак по корак међународно легализују у УН. Веома активно омогућавају приштинским властима да уз њихово прећутно одобравање формирају државне органе без Срба, уз целосно укидање утицаја и овлашћења државе Србије. Најновије је (да ли и последње?) укидање динара као платежног средства на Космету. Срби не могу да региструју ни најобичнију радионицу, јер је услов признање правних норми с печатом „државе Косово”. А какав онда опстанак западна Европа с НАТО-ом нуди Србима, и какве разговоре и преговоре води у свом окриљу? Чисте монологе који купују време, док на другој страни јачају државне функције „државе Косово”. Рећи ће да то није геноцид српског народа на Космету, већ самоизгон, јер се не прихватају „демократске” процедуре (изабрани градоначелници са укупно 3–5 одсто гласова), да не говоримо о бројним другим „демократским” процедурама, нажалост под надзором миротвораца Еулекса, Кфора и НАТО-а. Фарса.

Питамо господу амбасадоре и шефове Делегације Европске уније у Србији од почетка преговора какав мир и миротворство Србија може очекивати са „Шумановог форума”, из наводних разговора и договора у Бриселу? Њихова размишљања о опасностима и претњама по мир и безбедност у Европи и свету, што се аналитике стања тиче, сасвим су рационална (Жиофре, „Политика”, 28. мај и слична). На другој страни све чине да садашње стање далеко јаче „мирише” на светски рат ван контроле. Србија се не може, нити сме, одрећи своје културно-историјске прошлости и свих својих богатстава на Космету која из ње проистичу. Бориће се да их принудно правно и поврати. ЕУ с НАТО-ом то зна, али недоследно спроводи, што показује да не жели добро пре свега албанском, српском и свим осталим народима на Космету у оквиру државе Србије с објективним правима на аутономију у областима која се односе на људска права. Њих Албанци већ одавно имају, изузимајући период грађанског рата који су изазвали, а Србе прогањају из домова, с њихових поседа, хапсе, туку, осуђују и убијају.

Прекрајање државних граница ради стварања друге албанске државе на Космету, с потенцијалним уједињењем у велику Албанију је погрешна политика. Западна Европа са НАТО-ом окупирану територију Космета упорно претвара у темпирану бомбу за нови ратни сукоб, док њени „миротворци” зарађују хлеб на исцрпљивању косметског становништва и државе Србије и никако да разумеју природно право Србије да буде таква каква је у одбрани свог идентитета и својих интереса у границама своје званично признате територије у УН. Одговорност за то сносе пре свега САД, ЕУ и НАТО, што већ данас признају многи амерички и европски интелектуалци, политичари, војни стручњаци, професори универзитета, аналитичари прилика у свету и други.

Ако се „Шуманов форум” буде бавио само кривицом Русије, без преиспитивања политике ЕУ и НАТО-а према Србији и интегралној Европи с Русијом и Украјином, узалудан му је труд. Свет иде у катастрофалан ратни сукоб, инициран нападом на Србију 1999. године. Србија јесте и биће партнер у свим мирнодопским и хуманитарним мисијама УН, па и НАТО-а, али се не може очекивати као партнер у губљењу своје територије, изгону свог народа с Космета, нити у милитантним походима НАТО-а ка истоку.

Миодраг Србљак,

Краљево