Како се Београд одужио великанима

Ако се сложимо са чињеницом да су три највећа српска и истовремено велика светска научника, не само 20. века, него и уопште, Никола Тесла (између осталог и идејни творац, односно претеча данашњих електричних аутомобила), Михајло Пупин (између осталог и идејни творац, односно претеча данашњих мобилних телефона) и Милутин Миланковић (теорија циклуса годишњих доба, односно климатских промена, ревизија јулијанског календара), онда се с правом поставља питање како су се Србија и Београд одужили овим нашим истинским великанима.

Требало би да им се одуже бар једним, достојанственим спомеником. Да ли је то заиста и било тако? Пођимо редом.

Никола Тесла има далеко највише таквих споменика. Пре свега онај дивни споменик испред техничких факултета у Београду. Ту је и, можда важнији, Музеј Николе Тесле у Крунској улици (којем изгледа следи исељење из те куће). Постоји и спомен-плоча на згради Ректората универзитета у Београду, као и споменик Николи Тесли испред Аеродрома „Никола Тесла”. Ван Београда, а у Србији, то су: споменик Николи Тесли у Новом Саду, испред техничког факултета, и биста испред старе хидроцентрале у Ужицу. Ван Србије: споменик у Бањалуци, испред зграде „Електрокрајине”, споменик испред родне куће у Смиљану, Хрватска. Најзад, у другим земљама света: на Нијагариним водопадима, и то два – један на канадској, а други на америчкој страни; споменик испред Цркве Светог Саве, на Менхетну, у Њујорку, као и бисте испред свих важнијих техничких факултета у САД.

Милутин Миланковић има у Београду један, али вредан и достојанствен споменик – у Карађорђевом парку, између Булевара ослобођења, Пастерове и Тиршове улице.

А Михајло Пупин у Београду нема ни један једини, било какав споменик. Звучи невероватно. Лично сам, у последњих десетак и више година, својим краћим текстовима у дневним листовима, указивао на ту велику неправду. Мислим да сам, том приликом с правом указивао да би један прави, достојанствен споменик Михајлу Пупину морао да буде у Београду, и то тачно до оног Николи Тесли, испред техничких факултета. То празно место заиста постоји и сваког дана пролазим поред њега. Да иронија буде већа, Србија има споменик Пупину, у његовом родном месту, малом Идвору, у Банату, има га и у Новом Саду, на углу Булевара Михајла Пупина и Улице Модене. Споменик Пупину постоји и ван Србије. Један је у малом месту Вевчани, у Северној Македонији, а други у Љубљани, у Словенији. За мене је ту несхватљиво да је тај споменик у Љубљани открио управо бивши председник Србије Томислав Николић, а да није ништа учинио да Београд добије такав споменик.

Једини, али неуспео покушај у Београду потиче из јануара 2015. Наиме, тадашња Комисија за споменике и називе тргова и улица града Београда донела је одлуку да се споменик Пупину постави у Булевару краља Александра, испред зграде тадашње „Лоле”, преко пута Универзитетске библиотеке. Изградњу те Библиотеке финансирала је америчка „Карнеги фондација”, управо на предлог и иницијативу Михајла Пупина. Поменута комисија је одлуку донела на предлог грађана и општинског одбора СНС Врачар. Међутим, таква одлука није реализована, већ девет година. Питам се које су то непознате силе спречиле одлуку да се и наш Београд најзад одужи великом Пупину.

Младен Обрадовић,

Београд