Осам дана јуна

У осам дана јуна збила су се три важна догађаја који би могли да утичу на будућност Србије и српског народа у целини. Завршен је циклус локалних избора; пар дана касније донета је декларација о заштити националних интереса и одржан први Свесрпски сабор, а седмицу за нама заокружили су избори за Европски парламент.

Резултати локалних избора били су предвидиви с обзиром на то да је непуних шест месеци раније СНС однео убедљиву победу на републичким и локалним изборима у свим градовима и општинама где су одржани. Дилема да ли би власт могла да се промени у највећим градовима разрешена је онога тренутка када је СНС окупио коалицију „Србија сутра”, која је сабрала све гласове који су нагињали ка владајућој коалицији, а готово истовремено три дотад најјаче странке опозиције направиле неуспешан салто мортале позивајући на бојкот избора коме се нису одазвали ни њихови локални одбори а ни странке које су у децембру чиниле опозициони блок. Сами пали, сами се убили, рекао би незаинтересовани посматрач. За заинтересоване, опозицији наклоњене бираче ова ова подела је била депримирајућа. Ипак, појава Сава Манојловића у Београду и др Милића у Нишу одржала је какав-такав оптимизам да су промене могуће.

Та нова ситуација, међутим, слути и на нова превирања у опозиционим редовима за која је неизвесно како ће се завршити. Као што нишки, а у извесном смислу и случај др Несторовића, показују, појава нових личности и покрета је могућа само када у владајућем блоку, а пре свега, у владајућој странци дође до несугласица и подела. То је, уосталом, претходило и суноврату Демократске странке. Но, за разлику од Бориса Нејаког, на челу садашње владајуће номенклатуре – макар и неформално, налази се Александар Велики.

Милошевића је срушило бомбардовање Србије и Чачка, Ђинђића атентат, Коштуница се сам повукао, а Тадића је прогутао вир унутарстраначких раздора тако да историја не учи шта би могло да спотакне садашњу власт. Нада опозиционара да би Вучић могао бити разапет између притисака са Запада и очекивања већинског бирачког тела у Србији показала се као неутемељена и пуста.

То је показао и Свесрпски сабор и посебно декларација о заштити националних интереса у којој се лако препознаје карактеристичан Вучићев рукопис с којим се муче и највештији политички графолози. У подужој преамбули декларације побројане су све европске и међународне вредности и циљеви, а ниједна од 49 тачака те декларације их не доводи у питање. Па, ипак, свима је јасно да је основни смисао декларације управо супротан ономе што западна политика на Балкану чини од почетка 90-их, а то је мрвљење балканског простора како би се њиме лакше управљало. С обзиром на своју бројност и географску распрострањеност српски народ је најтеже погођен таквом политиком и јасно је да је декларација порука да институције које контролишу Срби где год били не пристају на наставак такве политике. Актуелно, декларација је, пре свега, одговор на резолуцију о геноциду у Сребренци, која је требало да буде први корак у дефинитивном поткопавању Дејтонског споразума. Она је, међутим, и одговор на иницијативу за пријем Косова у Савет Европе. С обзиром на то да је тај пријем одложен до даљег – чиме су САД и ЕУ послале својеврсну поруку о спремности на компромис, одмах потом је уследио и помирљив тон из Београда у коме је нагласак, такође, на спремности за компромисно решавање питања КиМ. Сасвим је друго и ново питање да ли ће ту спремност имати и неформално најављени специјални амерички изасланик за признање Косова или ће, ако се уопште именује, његова мисија бити да сломи сваки отпор признању било да долази од земаља ЕУ које нису признале КиМ или из Србије.

Ако се таква особа појави, она ће морати да буде веома активна јер време до нових америчких избора све више цури и све је мање извесно какав ће бити њихов исход. О томе сведоче и збори за ЕП који су довели су до померања „у десно” шта год то значило. Ако до таквог померања дође и у САД, Трамп ће бити ближе победи. Ипак, и то треба нагласити, ови избори нису битно нарушили актуелни однос снага па ће по свој прилици политика ЕУ према кључним питањима остати непромењена уз мање или више симболичне уступке десници како би се обезбедио и персонални континуитет на челу Европске комисије. Промене су много значајније у Француској и Немачкој, мада су у складу са постојећим трендовима па и не представљају велико изненађење. Странка Мари ле Пен је у Француској добила највише гласова за ЕП, а Макрон је, као искусан политичар, одмах реаговао расписивањем ванредних националних парламентарних избора како би спасао што се спасти може. Чекање редовних избора само би додатно ојачало Национални фронт. Овако, уз уобичајену антидесничарску кампању, Макрон може да се нада поновној већини за коалицију која га подржава. Главна вест из Немачке није очекивано јачање Алтернативе за Немачку, већ дебакл владајуће коалиције. Сада постаје јасније зашто је након прошлих избора, у предвечерје украјинског рата, ЦДУ/ЦСУ изненађујуће лако препустила формирање владе семафор коалицији. Левица (СДП и Зелени) је прихватила врућ кромпир на који се опекла, а демохришћани, ослоњени на носталгију за миром и просперитетом под скутима Ангеле Меркел, само су ојачали.

Када је о политици ЕУ реч, она се, дакле, неће, нити би се битније променила чак и да су десничари освојили много више гласова. Анимозитет према мигрантима је једна, а сасвим друга ствар је јефтина радна снага за послове које европљани неће да раде. Инфлација је непријатна, али је једноставан начин да се цена рата са Русијом превали на леђа обичних грађана. На крају крајева, нема те политичке опције која би могла да заустави тај рат у који је уложено толико новца који би само слом Русије могао да поврати.

Укратко, избори за ЕП можда ће променити судбину појединих политичара, али суштински неће променити политику ЕУ. Нама остаје нада да ће Париз и Берлин померити фокус на унутрашње теме и тиме ослабити притисак на Србију. Губитак интересовања за балканску крчму утицао би на поново препуштање улоге главног крчмара Американцима. Могло би се рећи није шија него врат, али понекад нијансе одлучују, посебно ако Белу кућу поново настани Трамп који већ има гото   

*Професор са Филозофском факултету у Београду