Увек је време за рушење погрешних митова

У несвакидашњем животном и професионалном искуству песникиње и књижевнице Маје Херман Секулић често се дешавало да се ствари неким чудом (случајношћу, синхроницитетом?) поклопе. Недавно је у Народној библиотеци одржано књижевно вече посвећено њеном делу, а одмах потом јој је италијански издавач јавио да је објављено друго издање романа „Девет живота Милене Павловић Барили”. Прво издање је проглашено најбољим страним романом у Италији прошле године. Већ ово би било довољно за аплауз, али шлаг на торти тек следи: пре недељу дана је редитељ Здравко Шотра завршио сценарио за филм према роману о нашој чувеној сликарки.

Лако се могу исцртати паралеле између живота Маје Херман Секулић и Милене Павловић Барили, почев од космополитског духа и живота у Њујорку, до чињенице да је роман стицајем околности писала близу њујоршке адресе сликарке или податка да је Мајин деда, који је био сликар, похађао Минхенску академију, као и Милена. Ипак, чини се да је највећа сличност то што су обе биле препознате пре свега у иностранству.

– У животној причи Милене Павловић Барили препознајем исти миље, исти однос друштва и средине. И у самом роману има много паралела о којима нисам ни сањала док нисам почела да истражујем. Неке чудне ствари су ми помогле да дубље и боље уђем у њену психу, што ми је био циљ – каже Маја Херман Секулић, чији роман о славној сликарки је професорка Неда Тодоровић окарактерисала као најбоље понирање у женску психу у савременој српској књижевности.

Наша саговорница, како је рекао публициста Драгољуб Којчић, у себи интегрише многе просторе – географске, културне, историјске, али и доживљајне. Осим у Београду и Њујорку, живела је у Паризу, школовала се у Лондону, а са супругом пропутовала Далеки исток. У свим овим срединама имала је срећу да борави у доба великих културних преврата:

– Време „Битлса” и Стоунса” сам доживела из прве руке, током школовања у Енглеској. Кад сам први пут била у Америци, у Сан Франциску, хипи култура је била на издисају, али још увек је било узбудљиво. Њујорк сам доживела осамдесетих и деведесетих када је био посебно занимљив. На Далеком истоку сам била у тренутку када су те земље доживљавале невероватан економски процват.

Сва ова искуства снажно су обојила стваралаштво Маје Херман Секулић. Зато и не чуди што је глобално препознају. Највише награда у скорије време добила је у Италији и Индији. Ускоро треба да путује на Лаго ди Гарда, да прими награду за књигу „Дигитална галаксија”, која је пре два месеца објављена на енглеском. Њена поезија, романи и есеји предмет су интересовања стручних кругова и публике и у Израелу, Турској, Енглеској, а подразумева се и у Америци и Србији. У Кину је на велика врата ушла прошле године када је освојила прву награду за поезију на највећем кинеском конкурсу „Пут свиле” у Пекингу, а њена поезија постала инспирација за илустрације албума које је урадила чувена кинеска авангардна уметница Кин Феј, а што је представљено у Музеју модерне уметности у Шангају.

Колико год путовала, каријеру у Србији није прекидала. Писци су везани за свој језик. Маја пише на енглеском и на српском. О томе је некада разговарала са Нобеловцем Јосифом Бродским, који је, као и Марк Стренд, преводио њене песме. Бродски је чак рекао да су „Мајине песме од најређег талента и лепоте, као и она”.

– Сложили смо се да прозу без проблема могу да пишем на енглеском, а поезију ипак на српском. Бити билингвалан писац је изазов. Нема нас много који тако стварамо – каже она.

Ова песникиња која носи титулу „глобалне иконе поезије”, управо због свог интернационалног искуства, тешко може да издвоји средину која јој је стваралачки најподстицајнија. Каже да је вероватно најинспиративнији био престижни Принстон, на коме је као једина Српкиња докторирала и где се кретала у друштву највећих умова двадесетог века. Али, додаје, пуно је научила и од професора светске књижевности у Београду, a посебно од свог ментора Николе Милошевића.

Спајајући светове, географске и литерарне, Маја Херман Секулић је много тога покретала. Захваљујући преводилачком раду, увела је бројне појмове у нашу теорију књижевности. Још као студент је прва у нашој средини преводила америчку песникињу Ен Секстон, као и теоретичаре књижевности Харолда Блума и Норторпа Фраја, о којима је и писала. Имала је прилику да се дописује са Фрајом, који је у десетом тому својих сабраних дела објавио њихову преписку. Један од највећих комплимената дао јој је Блум, који ју је назвао духовном кћерком.

У контексту целокупног опуса, ова ауторка је надасве песникиња која је унела трансмодерни сензибилитет у наше песништво. Имајући у виду да је пре тринаест година објавила књигу „Дигитална галаксија”, у којој анализира феномене дигиталне културе, питамо је има ли поезија моћ у дигиталном добу.

– Имала сам прилике да присуствујем веома посећеним конгресима и фестивалима широм света и имам утисак да људи имају жељу за живом речју. Тако је од Турске до Индије. У Њујорку се поезија рецитује у клубовима, а видим да се нешто слично догађа и код нас. Можда је то отпор дигиталној култури и непрекидном гледању у телефоне. Људи имају потребу за нечим што је синтеза осећања и мисли, а поезија је управо то. Поезија ће спасити свет! И не само поезија, неопходна нам је етика. Без етике нема спаса човечанству, рекао је Ајнштајн. Поезија и етика су врхунац људскости.

Мада су прошла времена када је уметност позивала на бунт, питамо на крају нашу саговорницу постоји ли мит који треба срушити.

– Увек је време за рушење погрешних митова и лажних легенди. Написала сам три поеме о женским митовима са овог поднебља: „Госпа од Винче”, „Силна Јерина”, а управо сам завршила поему о краљици Драги Обреновић. Краљица Драга је пуно писала и преводила, о чему се мало зна. Она је један од интригантних ликова у нашој историји који је погрешно представљен. То ће бити део нове књиге поезије која ће се звати „Облак у сукњи” – закључује Маја Херман Секулић.

Признања из света

Маја Херман Секулић је највише награђивана наша уметница у свету. Недавно је изабрана за једину представницу наше земље, међу педесет знаменитих жена културе Европе, у Антологији Европа великог Стокхолм пројекта у пет томова.

Однедавно je потпредседница Интернационалне академије етике из Индије и званично је проглашена за вишеструког амбасадора културе, књижевности и добре воље под покровитељством Унеска.

Ауторка је 25 књига поезије, романа и есејистике. До сада је објављено и пет књига њених изабраних дела.