Нема државе без љубави

Ненад Кецмановић*

У Београду: „Само слога Србина спасава”, а у Сарајеву: „Не дај боже да се Срби сложе.”

Чини се да су Вучићево успешно лобирање у ГС УН и Додикова нова посета Русији, те вечера обојице са Си Ђипингом у Београду, више утукло Бошњаке него увеселило Србе. О томе сведочи интервју Златка Хаџидедића, водећег академског коментатора за ТВ Фејс (7. јун)

У центру пажње је опет наводни план за поделу БиХ између Србије и Хрватске.

 „То је план који се остварује још од ’92. На томе су радили Европљани, а Американци зависно од односа снага у Стејт департменту. Против Босне су посебно радили Метју Палмер и Пабло Ескобар. А није веровати ни актуелном амбасадору Марфију, јер је и он раније био један од таквих. САД су заокупљене проблемима у Украјини, Гази и на Тајвану, а немају некадашњу моћ. Већ деценијама упиру прстом у Српску и Додика као главни проблем, а ништа не чине. Што је најгоре наше власти од Изетбеговића до Тројке, ништа не предузимају, него другима угађају и чекају да им све реше. Народ запао у апатију и свеједно му је у којој ће држави осванути.”

 „Па шта да се ради, професоре докторе Хаџидедићу?”, пита га депримирана новинарка. „Ако Дејтон не функционише, ми по Дејтону имамо право да се вратимо на претходни комунистички Устав СР БиХ. Ето, то је мој приједлог”, каже проф. др Златан. Е мој Златане, у Дејтонском споразуму такође пише да су правосуђе, порези, војска, безбедност, гранична полиција итд. у надлежности ентитета па Бошњаци то не поштују. Баш зато Дејтон и не функционише.

У Хаџидедићевима гласним размишљањима могли смо чути охрабрујућу вест да су Бошњаци дошли до, макар и закаснеле „спознаје да САД имају пречих брига (Украјина, Газа, Тајван) и да више нису моћне ко бирвактиле”. Открили су да „САД нису џамија у којој ће клањати”. Ваља Златка подсетити да су Американци, када су били најмоћнији и без пречих брига, скројили Дејтон који сада у Сарајеву зову „лудачка кошуља за Бошњаке”, те да нису само Европљани, како вели, делили БиХ на велику Србију и велику Хрватску. Не знам шта су се о Босну огрешили Ескобар и Марфи, али Метју Палмер је Бошњацима поручио „да не очекују да ће америчка коњица дојахати са Требевића”. Ако вас је то ономад наљутило, данас бисте му могли бити захвални што вас је на време поштено упозорио. Поштено је и од Хаџидедића што признаје да бошњачки политичари, од Изетбеговића до Тројке, нису умели да преузму ствар у своје руке него су угађали другима. Ти други су, биће, и Окцидент и Оријент, али српске и хрватске комшије сигурно нису. А да је бошњачки народ крај такве политике и политичара обезнађен и апатичан није чудо. Али није то све што је проф. др Н. Хаџидедић рекао.

 Има код њега и озбиљних контрадикција. Он, рецимо, још тврди да „Русија нема утицаја у Српској јер нема неопходну инфраструктуру на терену. Чести Додикови сусрети са Путином су обострана симулација која само служи да остави утисак снажне везе и подршке. Истовремено, др Златко се љути: ’Ево, нека се Елмедин Конаковић најави код Путина или свог колеге Лаврова, па га неће примити’”. „Си Ђипинг у посети Европи није случајно дошао баш у Београд.” Е па сад за Златка најпре Русија нема утицаја, чести сусрети Додика са Путином су симулација важних веза, а проблем је што министар спољних послова БиХ не може да добаци ни до колеге Лаврова, а камоли до Путина. Но, ког ће ђавола Елмедин да потеже до Москве када они тамо немају утицаја на збивања у БиХ. Једино је у праву да немају инфраструктуру на терену, али зато имају суперструктуру. Русија нема, као САД, конзулат у Бањалуци него тек од неки дан само канцаларију, али зато заједно са Србима граде правослвану цркву и духовни центар. Ви и сами кажете велики и „мали Руси”. Е, то је та супесрструктура без инфраструктуре!

Бањалука (А. Васиљевић)

 Затим, вели Златко, да „Запад на речима критикује Додика, а на делу га подржава, па он ради оно што желе, односно што му кажу: „Руши Дејтон!” Пошто ова смешна тврдња не заслужује озбиљан коментар, зашто се Хаџидедић није заложио да се Српској врате отете надлежности, око којих се деценијама рве Додик, па да скупа бране Дејтон.ž

 Даље, Хаџидедић сматра да је, насупрот Палмеру, Ескобару и Марфију, Џим О’Брајан, помоћник државног секретара САД за Евроазију, једина нада за БиХ јер се јасно одредио: „Без Српске и Додика!” Али ко зна где ће се то „бошњачко светло на крају тунела” наћи после избора у САД, па ни он није нека гаранција. Проф. др Златко ни сам не зна да ли држати фиге О’Брајану или се уздати усе и у своје кљусе, па како ће онда знати просечан Бошњо.

Најзад и једна бизарна опаска на рачун председника Србије. „Вучић увек наглашава да признаје теориторијални интегритет, али никада не спомиње суверенитет БиХ.” Нисам приметио, али Јасмин Мујановић, учени глас бошњачке дијаспоре у Канади, у интервјуу за Кликер.ба (4. јун), поводом превода његове књиге „Бошњаци – нација после геноцида” на босански језик, тврди обрнуто – да „Вучић угрожава територијални интегритет, а Милановић и Пленковић суверенитет БиХ”. Но, док се Јасмин и Златко договоре, вратимо се Хаџидедићу, и узмимо да је он у праву, али то не значи да и председник Србије није. Иако се обично каже да БиХ има спољни, али не и унутрашњи суверенитет, заправо нема ни оно што бајаги има. Самим тим што је и после 30 година под протекторатом, БиХ није суверена држава. Није ни де јуре, а де факто још мање. И не би јој помогло и да Вучић још хиљаду пута понови да јој Србија признаје суверенитет

.За Хаџидедићев ламент над Босном и Бошњацима подстицај за нови интервју („Сл. Босна”, 11. јун) дала је декларација Свесрпског сабора у Београду, где су Српска и Србија као српске земље у оквиру ширег Српског света, обзнаниле ново начертаније и меморандум. Ништа у декларацији нема садржајно ново што није већ годинама у различитим приликама записивано и потписивано и што потпада под дејтонске паралелне и реципрочне везе Српске и Србије.

Овог пута је само све обухваћено, експлицитније, одлучније, конкретније и надахнутије. Емоција и енергија коју је Вучић донео из Америке и Додик из Русије, са песмом и игром у народним ношњама и ватрометом, заглувиле су уши и заслепиле очи у Бошњака.

Има додуше у декларацији и нових и важних нијанси... Вучић никада није отвореније и директније узвратио на Додикову „загледаност у Србију” и показао више слуха за Додикову политику, јер „он тамо боље зна”, а „Србија никада неће Српску оставити на цедилу”. Није морао ни толико, јер се подразумева, али лепо је било чути, иако је изазвало непотребну панику у муслиманском Сарајеву. Квинта је тражила да српске власти одустану од Сабора. Марфи је изјавио да „Србија декларацијом руши Дејтон” и добио званичан одговор да су „Срби писмени да прочитају шта тамо пише и шта не пише”. Али и питање: откуда амбасадор САД у Сарајеву да соли председнику друге државе у Београду!? Одменио је колегу и земљака Хила у Београду јер је откривено да је овај, својевремено на служби у Сарајеву, рекао да треба „истерати Србе из БиХ”. Биће да исто идејно решење има и за Србе на КиМ. Сабор је одржан узнос Квинти, Вучић је одбрусио Марфију, Додик као и обично још грубље, Хил се начас прићутао... Времена су се очито променила.

Прошле суботе смо навели пет модалитете раздруживања: мирно у договору, мирно самоиницијативно, временом спонтано, легализацијом фактичког стања. Заборавили смо још један: свеколиким повезивањем једног народа у две државе и стратешким стапањем у једну. Додик је то са слављеничком чашом у руци сажето објаснио: „Нема државе без љубави!” Да, то је оно што недостаје Босни да би била држава. Срби више воле Србију, Хрвати – Хрватску. Воле и БиХ, али свако свој ентитет, односно своје кантоне.

Oбјашњавајући неуспех Калаја да створи босанску наднацију, гроф Андраши је пре 100 година рекао: „Босна не може да буде држава јер не дише једном душом.” Српски свет има једну душу, али како рече патријарх Порфирије, „сабире се са собом и у себи, а не против других”. И нема намеру да као 1918. и 1945. гине ослобађајући друге и правећи преварну заједничку државу Југославију у природној величини или у босанској минијатури. Бадава, за Сарајево је декларација наставак начертанија и меморандума, а сабор Газисместана. Резигнирани Хаџидедић одбија и охрабрења из круга двојке: „Додик готов”, „пола Србије против Вучића”.

*Професор емеритус