Дан у дому за старе

Поштоване кћери дичног оца,

Једном од писаљки која ми је поклоњена ради узвратног доброчинства и захвалности покушавам да писано оставим скроман траг о животу у Дому, посебно вашег оца. Како ћу се тек одазвати када обучем мајицу коју ми обећасте...

Јутро, рано устајем. Наспаван, најчешће, иако има ноћи које то не обезбеде. Бива тако и то је саставни део живота.

Прозори у соби, око четири сата, отворени су да би улазила јутарња свежина, а гаси се клима. Следе облачење, умивање и друга „чистунства” за предстојећи дан.

Цимер спава. Погледам: покривач се равномерно подиже и спушта. Дише. Добро је. Одмара се. Старост је за одмарање. Младост за рад и уживање.

Излазим у двориште. Још је окићено цвећем и зеленилом. А топло је. Држи се природа. Шетам и мало „фискултуре и спорта”. (Тако се звао час посвећен физичком васпитању у Шабачкој гимназији, 46–53. прошлог века. Боже, ала сам стар. Што ће ми то...).

„Кафа, кафа”, чујем глас добротворке која ме обавештава да је кафа на столу. Захваљујем. „Хвала. Хвала.” Ох, како ми прија. То задовољство ме подсећа на пијење кафе са мојом Зором. Боже, што ми је узе. Да болујем и тугујем.

Ја, неуобичајено за друге, кафу пијем најмање три сата. Често са шољицом у руци, а још чешће оставим на столицама или „греди” сеника, дворишног хладњака. После седнем и разгледам компјутерске ноћне вести. Извештаје ноћних догађаја, посебно код нас, али и у свету. Налазим наслове из „Политике”, коју касније добијем. И ја и цимер њом располажемо цео дан. Око седам сати стиже Драган, директор, с мноштвом дневних новина.

Следи доручак око осам сати.

Читам, без журбе. Каткад бива објављен и мој чланчић. Почетак скромне сарадње и редовног читања још од 1963. године.

Узмем „Политику” и у собу.

Још спава Миша. Погледам. Равномерно дише. Покривач то показује. Добро је. Његов прслук преко стомака. Понекад ме опомиње да пребацим и ја неку „џоку” јер се жалим на болове у стомаку. А он ће: „Пребаци нешто на стомак. Ноћу озебеш.” Ноге су му на два јастука. Тако је рекла наша докторка. Скоро увек лежи на леђима. Ноћу, понекад, кад сам будан, а то је често, чујем благ кашаљ, један или или два пута. Ретко јачи. Може се рећи да мирно спава.

Иако пажљиво отворим врата када улазим у собу, он прогледа. Наспавао се. Ја рекнем „новине, новине”. И машем „Политиком”. Он се смешка. Ја са обе руке, како доликује, из поштовања и господским начином и с уважавањем, пружам новине. А он, узвратно, с обе руке, да покаже своју отменост и достојанство, који су му урођени, с обе руке прихвата Новине и с радошћу и осмехом захваљује. Чита у кревету, а ја се враћам свом компјутеру. И шетњи у дворишту.

То се дешава сваког дана.

Пре подне, поред дежурних медицинских сестара, неговатељица, спремачица, и нас бројних корисника услуга, у дому су директор, Снежа, Цаки. Сваки свој посао обавља. Све бива уобичајено.

Ето, велим сам себи, да нешто напишем ћерима и унуку доктору, мог цимера Мише, „ради знања и равнања”, о делићу живота њиховог тате и деде.

Али не пуно, поготово никад много. Делић садашњег живота оца им.

Љубомир Ив. Јовић