Бели зуби – црни хумор

Роман првенац књижевнице Зејди Смит „Бели зуби” из 2000. године, књижевна критика је оценила као бравурозан и освојио је бројна признања, укључујући и Гардијанову награду за прву књигу, као и признање  „Whitbread” за дебитански роман, а недавно је поново објављен и код нас у издању куће Booka у преводу Иване Ђурић Пауновић (први пут је у српском издању објављен још 2004. године у издању Народне књиге).

Шта је тако бравурозно у овој књизи? Пре свега стил писања, пун ироније и британског хумора. Радња се дешава у Лондону, где се живот главног јунака Арчија Џоунса из корена мења после неуспелог самоубиства у сопственом аутомобилу у новогодишње јутро 1975. године (а самоубиство није успело захваљујући месару који се наљутио што му је Арчијев аутомобил блокирао улаз у месару). Истог дана, Арчи упознаје Клару Боуден, лепу девојку са Јамајке, готово 30 година млађу од себе, која можда никада не би улетела у његов загрљај „да није трчала најбрже што је могла да би побегла од Рајана Топса...” Убрзо следи венчање и ту почиње урнебесна прича о три културе и три породице кроз три генерације.

Ауторка романа Зејди Смит (1975) која је и сама рођена у енглеско-јамајчанској породици у Лондону, овде се иронично поиграва пишући о наслеђу и мултиетничком окружењу. Ту су Јеховини сведоци, које пропагира Кларина мајка Хортенс док смерно чека крај света, затим Арчијев пријатељ Самад Икбал, Индијац који и није из Индије већ из Бангладеша, а ради као конобар иако уопште није конобар, његова супруга Алсана која сматра да је ћутање најбољи рецепт за породични живот, њена сестрична Нина која мисли да су мушкарци у овом веку већ изазвали довољан хаос и да их је ионако превише, те да их и не треба више рађати... Следе бројни други ликови, ту су и генетски модификован миш, активисти за права животиња, исламска фундаменталистичка група КЕВИН...

Познати писци попут Салмана Руждија и Џулијана Барнса, високо су оценили овај роман. Ружди тврди да је одушевљен („Изненађујуће самоуверен деби, духовит и озбиљан...”), а Барнс да је као писац љубоморан („Од прве стране је јасно да је у питању готово апсурдан таленат...”). „Бели зуби” су, по оцени „Гардијана”, сензационално добар роман, буран, смешан, сатиричан и нежан.

Зејди Смит припада генерацији писаца која се афирмисала, како својим погледима на расна питања, тако и иновативном употребом језика којим одражава различитост идентитета. Урнебесан хумор, актуелне теме и изванредна вештина писања донели су јој светску славу и бројна признања. Чланица је Краљевског књижевног удружења од 2002. године, а часопис „Гранта” уврстио ју је међу двадесет најбољих младих британских писаца прво 2003, а затим и 2013. године.

Роман „Бели зуби” донео јој је етикету „мултикултуралног вундеркинда” које дуго није могла да се отресе. Са 24 године постала је глас генерације и нико није марио за то што њој није стало да јој се слике појављују у новинама тек да би попуниле простор, као што је објаснила у једном интервјуу. После овог успешног првенца, објавила је „Сакупљача аутограма” који говори о последицама славе, а чији главни јунак, како је признала у једном есеју, више личи на њу него било који други књижевни лик кога је створила. Наредни роман „О лепоти” донео јој је награду 2006. године, затим је после дуже паузе објавила  експериментални, али дубоко лични роман „Северозапад” (2012), потом „Време свинга” (2016) и најновији „Обмана”.

Једно време живела је у Њујорку, са супругом и двоје деце, али се током пандемије вратила у Лондон, где је данас, са 48 година, најзад прерасла етикету „мултикултуралног вундеркинда” и постала дама британске књижевне сцене.