Краљево, заборављени град

Природа понекад обдари неко место да се само пожелети може. На уздигнутом платоу изнад две реке, Ибра и Рибнице, заштићено од поплава и у непосредној близини треће реке, Западне Мораве. Са југа га штите планине Гоч, Столови и Троглав. Ту су и бање Матарушка и Богутовачка, као и манастири Жича и Студеница. Природа је учинила много да то место буде привлачно за живот, али као да су људи то прилично касно приметили. Док су остала места у непосредној околини са више векова постојања, ово место тек у 19. веку почиње постепено да се развија и с младом краљевином мења назив у Краљево. Нагли развој почиње проласком железнице долинама Западне Мораве, Груже и Ибра. Нове трасе Сталаћ–Краљево–Чачак са везом за Сарајево и Лапово–Краљево–Скопље и даље за Солун доносе просперитет. Отварају се фабрика авиона и железничка радионица за поправку вагона која прераста у фабрику вагона. После Другог светског рата отварају се фабрика ватросталног материјала „Магнохром” и други мањи погони: Фабрика кисеоника Гоч, Млекара Краљево и др. Друштвени и спортски живот достижу завидан ниво. Кошаркаши и одбојкаши поникли у краљевачким клубовима играју са завидним успесима у најбољим лигама Европе и света.

Онда долазе деведесете године с распадом државе, енормном инфлацијом и санкцијама и долази до пада у свим областима. Затим 2000. долазе октобарске промене, од којих се много очекивало, доносе повратак у капитализам са причом да ће нови власници више водити рачуна јер то је сад њихова имовина. У Краљеву се прво продају фабрика кисеоника и млекара и прво разочарање – престају да раде да не би правили конкуренцију постојећим погонима нових власника. Фабрика вагона и „Магнохром” таворили су све док нису затворени. Уласком професионализма у спорт, пратећи тенденцију привреде у граду, и краљевачки клубови падају све ниже.

Краљево 2010. погађа прилично јак земљотрес што руководећим људима у земљи служи као оправдање: „Ми хоћемо да доведемо инвеститоре у Краљево, али они чим чују за земљотрес одмах одустану!” (Како из Јапана, где су земљотреси неупоредиво чешћи, не побегоше инвеститори?) И тако, мало по мало, Краљево пада у заборав.

Нестручни и недобронамерни људи који доносе одлуке не дозволише да Краљево буде један од телекомуникационих центара. Иако кроз њега са све четири стране света пролазе многи телекомуникациони каблови и радиорелејне везе. А својевремено је ту био центар са резервним правцима који је обезбеђивао непрекидност саобраћаја услед квара на било којем каблу на половини бивше нам државе. Сличне ствари су се дешавале и у путној привреди, финансијским токовима и другим областима. Све на штету Краљева.

Да не би све било тотално провидно Краљево добија „Леони”, где се „уплићу” каблови за ауто-индустрију са пројектованих 6.000 радних места. Тај број није никада достигнут, јер многи који су пробали и осетили услове рада и видели новац који су примили за тај рад – једноставно су прихватили филозофију графита: „Боље је џабе седети него џабе радити”.

Чашу заборава прелила је тачка 34. Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, проглашене на Свесрпском сабору 8. јуна. Ако ми, садашњи становници Краљева, сносимо део кривице за стање у којем се Краљево налази, какву то кривицу имају становници Краљева, невини, а стрељани октобра 1941, да их нема међу 18 „логора, масовних стратишта и губилишта” које Декларација помиње? Њих 2.255 (податак из „Википедије”) убијени су да би немачка војна сила демонстрирала своју доктрину „За сваког убијеног Немца стрељати 100 Срба”. Они који је одавно требало да именом и презименом попишу све жртве тог крвавог масакра нису обавили свој посао. А сада се иде даље па њих 2.255 (или можда и више јер је озбиљнији рад на томе почео педесетак година касније, када многи сведоци нису били живи) невиних жртава заборављају, да их макар као 19. помену у Декларацији. Поменутих четири–пет места није имале укупно становника колико је у пет–шест дана октобра 1941. стрељано у Краљеву. Нека ми буде опроштено што сам упоређивао жртве, јер је и једна једина невина жртва достојна поштовања. Мој грех је неупоредиво мањи од оних који су „заборавили” да у тачки 34. спомену Краљево. И онда, заборав по заборав, Краљево постаје заборављен град.

Локална власт морала би да буде у току свих дешавања везаних за Краљево и да правовремено реагује. Док сами Краљевчани не буду дигли глас у одбрану својих тековина и сећања не може се за Краљево очекивати ништа боље.

Петар Ж. Терзић,

Краљево