Декларације за помирење или за подизање тензија

Нова Демократска странка Србије усвојила је декларацију о Сребреници, коју ће, како каже њен лидер Милош Јовановић, уз дораду, доставити Скупштини Србије на усвајање. Суштина овог документа је, уз пијетет према жртвама, да се у Сребреници догодио ратни злочин, а не геноцид. Огромна већина посланика се, сасвим сигурно, слаже са овим ставом, уосталом то је и председник Србије Александар Вучић рекао у Генералној скупштини Уједињених нација. Међутим, судећи по судбини сличних аката у парламенту, мало је вероватно, из много разлога, да ће ова декларација бити усвојена.

У Србији се сваке године уочи 11. јула, када се обележава годишњица злочина у Сребреници оштро полемише о томе како би наша држава требало да се одреди према томе, а у Скупштину Србије обавезно стигну опречни предлози декларација. Без обзира на то што је српски парламент 2010. године донео Декларацију о Сребреници у којој је осуђен овај ратни злочин, као и Декларацију о осуди злочина над Србима и грађанима Србије, уредно се пишу нови предлози. Никад ниједан од тих докумената није увршћен у дневни ред, а камоли усвојен, али је сваки пут то подизало тензије.

Ово „ратовање” декларацијама започели су посланици СДА Сулејмана Угљанина кад је ова странка престала да буде део власти. Никада пре тога овако нешто нису предлагали, а 2015. године поднели су декларацију врло сличну оној коју је тада Велика Британија поднела Савету безбедности Уједињених нација, чиме су прилично наљутили готово све посланике српског парламента, а нарочито напредњаке. Било је то време у коме се влада Александра Вучића свим расположивим дипломатским средствима борила против британске резолуције, зато што се њоме, како је говорио наш тадашњи премијер, целом српском народу жели ставити печат геноцидности за сва времена.

Британска резолуција није усвојена захваљујући Вучићевој молби руском председнику Владимиру Путину да Русија уложи вето у СБ УН, што је она и учинила. Реаговали су посланици СНС-а Крстимир Пантић и Марјан Ристичевић подношењем „Предлога резолуције о злочинима у и око Сребренице у периоду од 1992. до 1995. године”, којом се осуђују „сви злочини почињени на поменутом простору”. Ниједна декларација није увршћена у дневни ред.

Наредне, 2016. године посланичке групе ЛДП–СДА Санџака и ЛСВ–Зелени доставиле су Скупштини Србије предлог резолуције о геноциду у Сребреници са истоветним текстом као и онај који су претходне године предложили посланици СДА. Предложеним текстом Скупштина Србије би „најоштрије осудила геноцид у Сребреници”, „оштро осудила порицање геноцида” и „прогласила 11. јул за Дан сећања на жртве геноцида”. И Марјан Ристичевић је „поновио” своју декларацију, а он је 15. априла ове године већ доставио парламенту „Предлог резолуције о злочинима у и око Сребренице у периоду од 1992. до 1995. године”, који чека да дође на дневни ред. У Ристичевићевом предлогу у шест тачака се, између осталог, каже: „Народна скупштина Србије осуђује сваку пропагандну активност која, коришћењем злочина у пропагандно-политичке сврхе, има за циљ коришћење жртава ради остваривања политичких циљева у БиХ и региону.” Ристичевић предлаже и да се 11. и 12. јул прогласе као дан сећања за све жртве ратних злочина на простору бивше Југославије.

Све наше власти су се трудиле да пруже руку помирења, тако како су мислиле да треба, ниједна никад није порицала злочине које је починила српска страна. Но, шта год да су радиле, другим странама није било довољно, да не помињемо да никоме на памет није падало, не да осуди, него ни да призна злочине над Србима. Ова садашња власт, пре свега Александар Вучић, чини све што може да Срби и Бошњаци у својој заједничкој земљи Србији имају исте шансе да се развијају, да живе у слози поштујући једни друге, уз уважавање међусобних разлика. Немерљив допринос изградњи међусобног разумевања дали су покојни муфтија и лидер Странке правде и помирења Муамер Зукорлић и лидер СДПС-а Расим Љајић. Зукорлићев син Усаме наставља очев пут. То је, вероватно, и разлог што поменуте декларације не стижу на дневни ред.

Но, некима не одговара пут мира и сарадње, тражење заједничких интереса, уместо инсистирања на разликама и „дувања” у варнице. Декларација о Сребреници коју је Златко Лагумџија, амбасадор БиХ при УН, без сагласности Председништва БиХ, поднео Генералној скупштини Уједињених нација, а на седници ГС УН је представила и заступала Немачка, имала је за циљ све осим прокламованог циља – помирење. Председник Вучић је рекао да је ова декларација високополитизована, да неће допринети помирењу, већ подизању тензија и истакао: „Сада опет отварате ране зато што је то неком било политички потребно. Лично сам отишао у Сребреницу да положим цвет и замало био линчован, али сам сутрадан отишао и пружио руку организатору тог догађаја.”

Говорио је с великим пијететом за бошњачке жртве, не поричући почињени злочин, али је тражио поштовање за српске жртве. Небројено пута је рекао да неће дозволити да се српском народу стави жиг геноцида, а све што се након онако усвојене декларације догађало, потврдило је његове речи и оголило праве намере резолуције. Додуше, бошњачки функционери из БиХ ни једног јединог тренутка нису скривали зашто им је важно доношење резолуције, напротив, отворено су говорили о томе. Само су њихови западни спонзори покушавали да праве намере увију у обланде, али никог нису преварили и то се видело и по гласању и из дискусија.

У Декларацији Свесрпског сабора, коју су усвојиле владе Србије и Републике Српске на заједничкој седници 8. јуна, у тачки 16 се каже: „Свесрпски сабор не подржава резолуцију о Сребреници, за коју су гласале 84 државе у Генералној скупштини Уједињених нација, док је 109 држава било против, уздржано или није гласало. Поменутом резолуцијом извршен је покушај колективног окривљавања целог српског народа, који је неприхватљив и не може бити спроведен у дело.”

Декларација са Свесрпског сабора још није стигла у парламент, али је најављено да ће бити усвојена у Скупштини Србије. Дакле, стићи ће, а стићи ће и декларација НДСС-а у којој се „одлучно одбацује тврдња према којој се ратни злочин извршен у Сребреници јула месеца 1995. године представља као геноцид”. Милош Јовановић каже да је, за сада, разговарао само са Александром Павићем из „Ми – снага народа, др Бранимир Несторовић” кад су били на трибини о Сребреници на Правном факултету, који је „и раније јавно износио спремност да је подржи”. Истиче: „Кад будемо имали готов документ, видећемо ко је спреман да је подржи.”Антрфиле

Јовановић (НДСС): Увек је прави тренутак за истину Милош Јовановић

(Фото: Анђелко Васиљевић

За истину никад није ни рано ни касно и никад није лош тренутак да се она потенцира, нарочито кад се има у виду да се у ГС УН наставило с притисцима на српски народ, усвајањем резолуције о Сребреници или, како они кажу, о геноциду у Сребреници, овако Милош Јовановић, лидер НДСС-а, објашњава зашто је његова странка донела резолуцију о Сребреници, коју ће, уз дораду, доставити Скупштини Србије на усвајање.

Како каже за „Политику”, сам назив резолуције усвојене у УН је „лажан, јер тамо није било геноцида, морамо јасно и гласно стално да побијамо ту лаж”. Додаје да, као правник, износи чињенице – „у Сребреници, ни било где у БиХ није било геноцида, јер није било геноцидне намере”. Наводи да се злочин у Сребреници не може квалификовати као геноцид и да се „само на истини може градити помирење”. Истиче да се „злочин у Сребреници мора ставити у контекст злочина против Срба у Подрињу 1992, 1993, 1994, који су претходили 1995, када је све што је српско клано – стари људи, жене, деца, све што је српско је убијано”.

На констатацију да је Александар Вучић врло слично говорио у ГС УН, али да ће НДСС-ова декларација тешко доћи на дневни ред, јер та тема, искуство са Угљаниновим предлозима сведочи, увек изазива тензије које нам не требају, а могао би бити оптужен за скупљање политичких поена, Јовановић одговара: „Могу да ме оптуже за шта год измисле, то ме не брине много. Знам шта су озбиљне ствари и око чега можемо да постигнемо компромис. Око овога нема компромиса, никад их нисам скупљао, да јесам не бих 15 година био опозиција. Таква помисао о НДСС-у је бесмислена. Ово је толико озбиљна и важна историјска тема с врло конкретним могућим далекосежним последицама, ово није питање ни тајминга, ни политичких поена, ни политикантства, ово су суштинске ствари. Не смемо, као држава и народ, да дозволимо да једна намерно пласирана одвратна лаж има практичне последице, а то је уништавање Републике Српске. А то што кажете о тензијама унутар земље, па не можемо да будемо помирљиви на штету сопственог народа, хајде да укинемо државу да свима дамо све и бићемо најбољи на свету, само што нас више неће бити. Кад се ради о суштинским стварима, немате право да узимате у обзир могуће реакције. Па не могу ја због Угљанина или невладиних организација да ћутим. Они ће се увек бунити кад почнемо нешто да радимо за Србију како треба, али то није разлог да ми не радимо, поготово кад је истина на нашој страни.”

На подсећање да ће се на дневном реду Скупштине Србије наћи декларација са Свесрпског сабора, која има и тачку о резолуцији ГС УН, Јовановић каже да је НДСС раније усвојио своју декларацију, да није могао знати како ће та декларација да изгледа и истиче: „Тема геноцида је толико озбиљна да заслужује посебан акт, а не да се нађе као једна од 40 тачака у некој декларацији која је пуна општих места. Питање Сребренице, тачније како се тај догађај злоупотребљава на Западу, лаж која се пласира и конкретне последице, нарочито по опстанак Републике Српске заслужују, захтевају да се Србија кроз највише представничко тело одреди према том догађају. То је минимум минимума.”