Како распалити чаробну лампу

Прича о лету је и метеоролошка, и астрономска. Прва је важна због врућине, зноја који је прати и одеће која помаже да се преживи, а друга би требало да брине оне који још нису научили како да прегурају најдужи дан нити где да проведу најкраћу ноћ. А та мука ће нас заскочити управо данас, 20. јуна у 22.50 по средњеевропском времену.

Када би се неко сутрадан похвалио да је у кафани дочекао зору, тај у публици не би изазвао згражавање нити побудио дивљење и завист. Случај би се друкчије вредновао ако би четвртак посветио целодневном кафанском залудничењу (од уранка до заранка) што би по астрономима могло бити чак 19 сати! То би било право херојско дело, мада прилично погубно по буђелар и ментално здравље, и за јунака, и за породице оних који су се одважили да се инате и надмећу са собом.

Та људска мука је уочена одавно, али уз летњи и зимски солстицијум – како су смерни астрономи у античко доба назвали феномене дугодневице и краткодневице – никад нису смишљени и изрази за најкраћу и најдужу ноћ! Можда зато што је у то доба радни народ ноћу само спавао, а тек дању сањао уз робовање и надничење (као и неизоставно бичевање због „подизања нивоа продуктивности”)?

Ноћни живот

Летњи солстицијум бациће у очајање и власнике београдских ноћних клубова, мада они и пратећи персонал услуге не наплаћују „на сат”, већ „на комад”. Та врста провода донета нам је из „просвећене Европе” тек крајем претпрошлог века, али није стигла да се чвршће дохвати тла због уоброчених побуна, династичких и идеолошких преврата... а ратови и да се не спомињу.

Неки још памте време када су сви ноћници, осим радника треће смене, били сумњиви и „оперативно занимљиви”, а легитимисања била саставни део ноћног провода. Органи у своје радне листе због учинка нису бележили само новогодишњу ноћ (по грегоријанском календару), нити су радним данима у њих уписивали случајно затечене државне или партијске функционере јер је то могло имати несагледиве последице по безбедност земље и по сопствено здравље (нажалост, нема података о радним „учинцима” у данима и ноћима летњих солстиција).

Зато је „изнађено решење” да се над сваки од ноћних клубова путем завереничких шапутања накачи црвени фењер, а заштитни знак тог одувек популарног еснафа прати их и данас, па су им чак и повремени гости били обележени кармом греха.

Зато се ноћни живот Београђана одвијао по кућама, а најпознатија је била „журка” у атељеу вајара Петра Палавичинија на Копитаревој градини јуна 1929. године, можда баш у време летњег солстиција, на којој је почасна гошћа била чувена Жозефина Бекер.

Трећа смена

Због недоумице шта је то „ноћни рад” – а тумачен је одувек на штету ноћника – држава је уденула у закон да је то рад од 22 увече па до 6 часова ујутру без обзира на трајање обданице (или у овом случају „обноћнице”), па радни народ нема разлога за бојазан због самовоље племенитих послодаваца.

Од овога су изузети једино они и оне што раде искључиво ноћу, као и њихове муштерије, али то је већ нека друга прича и другачији параграфи.

Него, где ћете ноћас у провод?