Од пик-енд-рола, преко кларинета, до саксофона

На обележавању 70. рођендан Кошаркашког клуба Пирот, у једном пиротском ресторану, искриле су емоције на све стране. Домаћин Бобан Митић се потрудио да свима све буде потаман. Храна је била локална, а музика светска. Многи су пустили глас, неко и сузу, али је свима било пријатно. Обично, у свечаним приликама на југу Србије, треште народњаци, међутим, овог пута један саксофон је обојио вече хитовима Синатре, Гровера Вашингтона, Џорџа Бенсона…

За почасним столом седела су два великана пиротске кошарке, некадашњи саиграчи, Светислав Пешић и Зоран Лазаревић. Још у тинејџерским данима били су носећи стубови екипе Пирота, али их је један пораз – можда и најболнији у историји пиротске кошарке – раздвојио и усмерио ка Београду: Пешић је завршио у Партизану, а Лазаревић у Црвеној звезди. Али, о томе касније…

Било је лепо видети их заједно, док певају, за истим столом. Поготово када им се прикључио музичар Саша Минчић, члан Нишког симфонијског оркестра, и на саксофону почео да пребира „Ај дид ит мај веј”! Та сцена не би била ништа необична да Саша није син њиховог првог тренера Звонимира Минчића који им је био као други отац. Да ова прича буде још романтичнија: Саша је свој први музички инструмент добио из Париза, после једне турнеје кошаркаша Црвене звезде…

-Мој инструмент је кларинет – каже Саша Минчић чији отац је на пиротској свечаности, постхумно, добио награду за животно дело. – А први кларинет сам добио управо од Лазаревића, који је наручио мој покојни отац Звонко, када сам уписао средњу школу. Било је то 1979. године Ради се о кларинету који се производи у Француској, чувени „бифе крампон”. Тај кларинет је био неопходан да бих наставио школовање. На њему сам свирао до пре десетак година. Сада свирам на инструменту који „Јамаха” прави специјално за мене и необично ми је драго да могу да одсвирам нешто за моје пријатеље и да се заједно подсетимо оних лепих времена када их је мој отац уводио у свет кошарке.

Лазаревић скромно каже да се и не сећа јасно своје улоге у Сашиној каријери, али да памти да га је Звонимир једном приликом замолио да му из иностранства донесе један инструмент. Док је Саша свирао нешто за њихову душу, Пешић је додао:

-Данас су свима пуна уста пик-ен-рола, а нас је томе још пре дуже од пола века научио Звонимир Минчић. Лазаревић и ја смо то баш добро изводили, били смо одличан тандем. Дакле, у овој причи пик-ен-рол је постојао и пре кларинета и саксофона…

Звонимир Минчић је извршио снажан утицај на данашњег селектора кошаркашке репрезентације Србије Светислава Пешића, пре свега када га је у дечачким данима одвојио од фудбала и увео у свет кошарке. Сва тројица су са Пиротом учествовали на квалификационом турниру за попуну Прве лиге Југославије (тада највиши ранг такмичења у земљи), октобра 1967. Један талентовани музичар је и тада умешао прсте у кошарку и на неки начин одредио судбине двојице младих кошаркаша…

-Читав Пирот је живео за те квалификације – сећа се Пешић. – Сви су очекивали прво место. Поред нас, учествовали су и прваци осталих република: Слован из Љубљане, Младост из Загреба са Дамиром Шолманом, Млада Босна са Даворином Поповићем (касније фронтмен и певач сарајевске групе „Индекси” – прим. аут) и Бруном Сочеом, затим Маврово као првак Македоније и Иванград из Црне Горе. Последњег дана изгубили смо одлучујућу утакмицу од Младе Босне која се са Слованом пласирала у Прву лигу… Кад је пропао сан о Првој лиги, управа клуба је следеће године одлучила да Зоран Лазаревић и ја, који смо важили за најперспективније, можемо да наставимо каријере у већим клубовима. Тако је Зоран завршио у Црвеној звезди, а ја у Партизану…

Кад је свечаност у ресторану закорачила у нови дан, Синатра је уступио место Миши Ковачу. Док су Пешић и Лазаревић певали „Остала си увек иста”, неки су кришом коментарисали да ништа више није исто и да се никада неће вратити она лепа, безбрижна времена…