Od pik-end-rola, preko klarineta, do saksofona

Na obeležavanju 70. rođendan Košarkaškog kluba Pirot, u jednom pirotskom restoranu, iskrile su emocije na sve strane. Domaćin Boban Mitić se potrudio da svima sve bude potaman. Hrana je bila lokalna, a muzika svetska. Mnogi su pustili glas, neko i suzu, ali je svima bilo prijatno. Obično, u svečanim prilikama na jugu Srbije, trešte narodnjaci, međutim, ovog puta jedan saksofon je obojio veče hitovima Sinatre, Grovera Vašingtona, Džordža Bensona…

Za počasnim stolom sedela su dva velikana pirotske košarke, nekadašnji saigrači, Svetislav Pešić i Zoran Lazarević. Još u tinejdžerskim danima bili su noseći stubovi ekipe Pirota, ali ih je jedan poraz – možda i najbolniji u istoriji pirotske košarke – razdvojio i usmerio ka Beogradu: Pešić je završio u Partizanu, a Lazarević u Crvenoj zvezdi. Ali, o tome kasnije…

Bilo je lepo videti ih zajedno, dok pevaju, za istim stolom. Pogotovo kada im se priključio muzičar Saša Minčić, član Niškog simfonijskog orkestra, i na saksofonu počeo da prebira „Aj did it maj vej”! Ta scena ne bi bila ništa neobična da Saša nije sin njihovog prvog trenera Zvonimira Minčića koji im je bio kao drugi otac. Da ova priča bude još romantičnija: Saša je svoj prvi muzički instrument dobio iz Pariza, posle jedne turneje košarkaša Crvene zvezde…

-Moj instrument je klarinet – kaže Saša Minčić čiji otac je na pirotskoj svečanosti, posthumno, dobio nagradu za životno delo. – A prvi klarinet sam dobio upravo od Lazarevića, koji je naručio moj pokojni otac Zvonko, kada sam upisao srednju školu. Bilo je to 1979. godine Radi se o klarinetu koji se proizvodi u Francuskoj, čuveni „bife krampon”. Taj klarinet je bio neophodan da bih nastavio školovanje. Na njemu sam svirao do pre desetak godina. Sada sviram na instrumentu koji „Jamaha” pravi specijalno za mene i neobično mi je drago da mogu da odsviram nešto za moje prijatelje i da se zajedno podsetimo onih lepih vremena kada ih je moj otac uvodio u svet košarke.

Lazarević skromno kaže da se i ne seća jasno svoje uloge u Sašinoj karijeri, ali da pamti da ga je Zvonimir jednom prilikom zamolio da mu iz inostranstva donese jedan instrument. Dok je Saša svirao nešto za njihovu dušu, Pešić je dodao:

-Danas su svima puna usta pik-en-rola, a nas je tome još pre duže od pola veka naučio Zvonimir Minčić. Lazarević i ja smo to baš dobro izvodili, bili smo odličan tandem. Dakle, u ovoj priči pik-en-rol je postojao i pre klarineta i saksofona…

Zvonimir Minčić je izvršio snažan uticaj na današnjeg selektora košarkaške reprezentacije Srbije Svetislava Pešića, pre svega kada ga je u dečačkim danima odvojio od fudbala i uveo u svet košarke. Sva trojica su sa Pirotom učestvovali na kvalifikacionom turniru za popunu Prve lige Jugoslavije (tada najviši rang takmičenja u zemlji), oktobra 1967. Jedan talentovani muzičar je i tada umešao prste u košarku i na neki način odredio sudbine dvojice mladih košarkaša…

-Čitav Pirot je živeo za te kvalifikacije – seća se Pešić. – Svi su očekivali prvo mesto. Pored nas, učestvovali su i prvaci ostalih republika: Slovan iz Ljubljane, Mladost iz Zagreba sa Damirom Šolmanom, Mlada Bosna sa Davorinom Popovićem (kasnije frontmen i pevač sarajevske grupe „Indeksi” – prim. aut) i Brunom Sočeom, zatim Mavrovo kao prvak Makedonije i Ivangrad iz Crne Gore. Poslednjeg dana izgubili smo odlučujuću utakmicu od Mlade Bosne koja se sa Slovanom plasirala u Prvu ligu… Kad je propao san o Prvoj ligi, uprava kluba je sledeće godine odlučila da Zoran Lazarević i ja, koji smo važili za najperspektivnije, možemo da nastavimo karijere u većim klubovima. Tako je Zoran završio u Crvenoj zvezdi, a ja u Partizanu…

Kad je svečanost u restoranu zakoračila u novi dan, Sinatra je ustupio mesto Miši Kovaču. Dok su Pešić i Lazarević pevali „Ostala si uvek ista”, neki su krišom komentarisali da ništa više nije isto i da se nikada neće vratiti ona lepa, bezbrižna vremena…