Колубарац пред новим „рођењем”

Пецка, Рожањ – „Када буде нови потоп, српска Нојева барка, извесно је, кренуће из ’луке’ подно врха Рожањ, са Соколске планине, надомак Пецке, варошице у венцу ваљевских планина, не тако далеко од Дрине. А својеврсни српски Ноје биће Игор Рабат, ветеринар из Пецке, човек који је цео свој живот, и у срцу и на делу, везао за природу и животиње... Под сводовима стаје симболичног назива „Арка”, у пољопривредном газдинству „Соколске колибе” лоцираном на 880 метара надморске висине испод Рожња (973 метра), највишег врха Соколске планине, Игор већ годинама гаји аутохтоне српске расе домаћих животиња, богат генетски ресурс чијем опстанку даје немерљив допринос.”

Овако је у „Политикином” магазину доле потписани у новембру 2020. почео несвакидашњу причу о уточишту готово изумрлих врста и раса домаћих животиња лоцираном у венцу ваљевских планина... Следи наставак који би могао да остане забележен у историји српског сточарства.

Наиме, недавно је у „Соколским колибама” свет угледало женско теле, колубарско говече, потомак настао укрштањем буше и подолског говечета. Колубарско говече је аутохтона раса која је са наших простора нестала пре више од шест деценија, али ју је Игор Рабат после пет година мукотрпног рада и истраживања, по свему судећи, успео да врати...

– Буше и подолаца је све мање у Србији и нико није покушао да ради њихово укрштање. Ја сам се одлучио на тај корак и добили смо, условно речено, прво колубарско говече. Ово прво теле је само основа за даљи рад и истраживање. Фотографије ове расе говеда, које постоје, јесу црно-беле, али први утисак је да смо добили теле са одређеним карактеристикама колубарског говечета. Оно је свакако веће од телета буше, а мање од младунца подолца. Мислим да идемо у добром правцу – сматра Рабат.

Додаје да не може прва генерација да буде чисто колубарско говече, као што је некада постојало. План је да када се, за отприлике годину дана од телета формира одрасла животиња, уради њен ДНК профил и упореди са ДНК профилом скелета колубарског говечета које је пре више од једног века прешло Албанију...

– Након тога ћемо тачно знати шта то треба да поправимо, смањимо или додамо више удела буше или подолца да би добили говече најсличније колубарском – наводи Игор Рабат, истичући да му је циљ да на Рожњу добије бар десетак грла ове расе, неку врсту музејских експоната.

За то ће му, како каже, бити потребно још десетак година рада на селекцији, како би од грла која буду добијена, а на основу њихове морфологије и физиономије, као и на основу научне литературе и фотографија могао да изабере она која највише одговарају некадашњем колубарском говечету.

Колубарско говече, у народу познатије као колубарац, део је националне историје, оформљено је у у периоду између 1820. и 1835. године. У време владавине кнеза Милоша Обреновића у Србију, на планину Маљен, увезен је запат приплодних подолских говеда ради повећања производње меса и млека, јер је тада на овдашњим пашњацима боравила само буша. Тако је дошло до укрштања буше и подолца и настанка колубарског говечета. Нешто ситније од подолца, сиве или сиво-смеђе боје, са специфичним виластим роговима, било је то одлично радно говече, јаке грађе, са изузетном издржљивошћу и способностима за вучу. Утовљена грла ове расе су током 19. века извожена из Србије у Аустроугарску и Турску. У Првом светском рату колубарска говеда пратила су српску војску на тешком путу преко Албаније... Према попису из 1847. године, у Кнежевини Србији било је 672.732 грла колубарског говечета или 4,6 грла по пореском обвезнику. Са мапе српског сточарства колубарско говече је нестало 1961. године.

Однедавно, у „Соколским колибама” на Рожњу, подно Соколске планине, на путу је да се поново појави...