Србија је здраво језгро Балкана

Демократија је појам и реч највише компромитована у модерном свету. Додуше и либерализам. Од изворних значења ових појмова остале су само љуштуре које велике силе западног света користе да легитимизују своје недемократске и апсолутно нелибералне политике. Ако је класични либерализам, од Џона Лока до Џона Стјуарта Мила, право сваког човека или сваке заједнице на своју посебност, право да свако буде ковач своје среће, онда је извоз демократије манипулацијама или, још чешће силом, управо његова негација. Ароганција моћи у представама о цивилизацијској супремацији Запада заправо је урушила његове сопствене темеље и ауторитет колевке узвишених идеја права човека, демократије, па и оног економског начела лесе фер, које је претворено у директни диктат да морате да желите оно што вам ми кажемо или наредимо, каже у разговору за „Политику” политички филозоф Драгољуб Којчић.

Концерт великог Ника Кејва је одржан у Београду и кажу да је Ник био у форми. Критичари власти, међутим, нису могли да се помире што је певао у „Београду на води”?

Концерт Ника Кејва био је музички догађај у европским размерама и, попут недавног гостовања мегагрупе „Рамштајн”, служи за понос Србији и Београду. Подсетимо се и да су светски сопран Ана Нетрепко, Бочели и Мариза такође у задње две године певали пред нашом публиком. Похвално је за било коју власт, у било којој земљи, да у својој концертној и културној агенди има таква имена. Не знам зашто би некоме било жао што је фантастични концерт Ника Кејва, који је, као и концерти претходно поменутих уметника, окупио и посетиоце из региона, представљао тему за политичка преиспитивања. То ме подсећа на период када су зидови у култури представљали најнепробојније баријере у Европи. Откуд сада у Србији, која је пример културне отворености за разлику од неких земаља Европске уније које су скидале Чајковског са програма, рецидиви тоталитарне ограничености? Култура је место сусрета, што би рекао Мартин Бубер, а не деоба.

Не верујем да се Кејв учланио у СНС и вероватно нема појма ни о Вучићу, ни о Геозаводу. Где је Кејв требао да одржи концерт, да би сви били задовољни и колико ова расправа говори о малограђанштини и поделама у српском друштву?

Па шта и да се учланио? Да ли би то умањило његов значај? Кејв је у Лондону гледао пројекцију филма „Мајка и син”  руског редитеља Александра Сокурова и, по сопственом сведочењу, био толико дирнут да је плакао од осмог минута до краја филма. Да ли га због треба ухапсити као руског агента? Да ли су Дарио Фо, Петер Хандке, Микис Теодоракис, Солжењицин или Харолд Пинтер непожељни зато што су у својим етичким ставовима подржавали Србију у време изолације и оркестриране србофобије из такозваног демократског света? Тако су сегменти овдашње опозиције, танки у своме познавању културних метонима у Србији, погрдно говорили о Маринковој бари, не знајући да је олуја над њеним небом била инспирација Јовану Бијелићу за једну од најзначајнијих слика српског експресионизма. Да, малограђанштина је стање свести коме је најважније да следи умишљене узоре „великог света”, снисходљиво се кревељи на лицемерно тапшање по рамену и културну осећајност подређује политичким критеријумима са истих адреса. Управо такав поткултурни став и несхватање да је светлост културе једина сигурна стаза и везивно ткиво једног друштва настоји да цепа заједницу на „круг двојке” и остатак Србије. Као рођени Дорћолац добро познајем њихову политичку генеалогију и титоистичке епизоде кад нису ни помињали Црњанског и Настасијевића, Ђорђа Крстића.

Ви, рецимо, подржавате Вучића. Да ли бисте отишли на Кејвов концерт да га је организовао у неком опозиционом забрану?

Лично и породично био сам противник комунистичког режима. Да ли је због тога што је Тито „градио” халу „Пионир” или Палату спортова није требало да идем на концерте „Статус Квоа”, „Дип Парпла”, Сантане, Ерика Бардона? Намерно пишем фонетски да покажем да српски идентитет и наша култура нису у опозиту ни према Западу али и да је апсолутно небитно где се култура догађа. Рекао бих: култура се догађа у космосу и изнад времена. Несхватљиво је да неко у критеријуме за процену да ли ће отићи на неки концерт или изложбу темељи на питању ко је на власти у држави или у општини на којој је концертна дворана. Да, ја подржавам Александра Вучића а отишао бих на било који квалитетан културни догађај у неком „другом забрану”, са другим перформерима, глумцима или певачима. У мени такве препреке не постоје. Моме хоризонту културе припадају и Мађели, и Фехмију, као што не правим етничке или верске разлике. Увек говорим о грандиозном таленту и несаломљивој етици Енеса Халиловића. И да се разумемо, није Вучић уложио напоре да Србија буде регионално културно средиште за чланове СНС-а, за своје присталице или само за своје сународнике. Он има универзалистичко разумевање културе и све ове поменуте домете гради за све грађане ове земље, за оне који га разумеју и оне који га не разумеју, који га воле и који га не воле, за већину грађана ове земље и за најтананије и најмалобројније мањине подједнако. Да преокренем ваше питање: па зато га и подржавам, а не оне који би да деле Србију и њене грађане на некакву умишљену елиту и ваљда плебејце.

Да ли мислите да управо овакво понашање антивучићевске елите која себе сматра грађанском, највише штети управо опозицији. Да ли је Вучић толико супериоран или је опозиција толико недорасла?

Када смо 1990. покренули часопис „Држава”, било нам је јасно да ће то бити, како су певали „Битлси” – „The Long and Winding Road”. У једном тренутку опозиција је била толико безидејна да сам написао едиторијал „Конкурс за нову опозицију”. Мислим да је данашња опозиција такође заслужила један такав наслов. Недовољно је да само желе на власт. Мислим да зато и мрзе Вучића јер им смета у остваривању те жеље. Још нисам чуо да имају шта конкретно да му замере и да кажу шта би то они урадили да су на његовом месту. Баш ни словца. Србија је сувише озбиљна земља да би могла да стане у њихове мале снове. Ваљда ће једнога дана из опозиционих клупа моћи да се чује нека сувисла тирада уместо галаме, псовки и недемократских пеформанса.

Ако је Кејв промашена тема, критике које се тичу учесталог насиља од стране родитеља у школама су потпуно основане, нарочито после трагедије у „Рибникару”. Зашто је у школама систем заказао?

Насиље је облик човековог понашања са којим се суочавају и покушавају да га реше просветне и културне установе сваког друштва. У нордијским земљама нису дозвољене чак ни играчке које би могле да га подстичу. Наравно, филмови и медији, контрадикторно својим претпостављеним цивилизацијским мисијама, нехотице представљају насиље као чињеницу живота. Многи аутори део проблема виде у неодговарајућем школском систему. Кроз школу деца заправо треба да упознају друштво, створе моделе понашања и хијерархију вредности која ће их заиста формирати у зрела и одговорна људска бића. Али када у јеку европског шампионата у фудбалу чујете да цео стадион позива на убијање Срба, а међународне институције са праве глуве, тешко је пронаћи формулу за сузбијање агресивности.

Када говорите о српском питању и демократији, потенцирате да је демократија постала изговор за легализацију савремених неправди и међународног нереда. Тај неред је толики да се надам да ће планета постојати и на јесен. Вучића и странци све чешће цитирају као разумног лидера који упозорава да ће наредних неколико месеци бити пресудно за свет.

Треба ли ми данас да штитимо изворне политичке принципе Запада од узурпатора који их фалсификују а које сусрећемо у безличним и скривеним џеповима дубоке државе, енергетским и финансијским магнатима и произвођачима оружја који не разликују Лока или Мила од Прљавог Харија, а за Дејвида Коперфилда из Дикенсовог романа мисле да је популарни илузионист и мађионичар. Право питање на ову тему је: где су данас интелектуалне величине попут Сартра, Расела, Маркузеа и раног Чомског да зауставе скретање овог светског воза који нас води у провалију? Вучић је несумњиво у најкомпликованијим околностима за нашу земљу сачувао виталне националне интересе и погурао земљу путем успона који нема преседана. Његова политика пружила је наду људима да је оствариво оно што се обећа. Од мноштва некадашњих обећања и фразирања да Србија улази 2007. године у Европску унију, да ћемо 2008. годину, усред Енрон економске кризе, да искористимо за напредак, показало се да нема ништа. Спој непоколебљивог патриотизма и прагматичног и реалистичног извођења те идеје донело је опипљиве резултате. Али и принципијелно понашање пред међународном заједницом која је већ одавно пољуљана у оријентацији шта је истина, шта је право и шта је правда, српски глас чуо се као последње уточиште смисла наспрам трикова. Колико год је то, што би рекао Скот Пек, пут којим се ређе, и да додамо теже иде, то је једино оруђе за нашу земљу, али и узор за све народе који су жељни аутономије. Заиста, ако овај свет неће да ишчезне у нуклеарној прашини, управо принципи на којима Вучић заснива своју политику представљају темељ будућности човечанства. Није битно колика је Србија земља, али је радијус њеног ауторитета допро до већине човечанства. Зар ће то спинмајстори наших противника моћи да сакрију?

Зашто је Србија одједном изложена бројним притисцима, од резолуције у Сребреници, покушаја пријема Косова у Савет Европе и пријема Приштине у парламентарну Скупштину НАТО-а? Да ли постојеће гарнитуре у Америци и Европи покушавају да заврше посао на Балкану пре америчких избора?

Структуре светске моћи одавно се не заснивају правди, чињеницама и на праву. Све је извргнуто наопачке, почевши од прећуткивања „Олује”, бомбардовања наше земље 1999, признавања такозване државе Косово, тврдњи о демократској и правној квалификованости Приштине за чланство у Савету Европе… Избори за Европски парламент показали су да су били оправдани страхови администрација у неким земљама чланицама да ће доћи до барем делимичне промене у неким сегментима политике према Србији. Они који су имали обавезе према албанским лобистима и дугогодишњим апанажама које су одатле стизале гледају да се раздуже док су на власти. Америчким изборима можда започне историјски циклус у коме ће наша спољна политика имати нове прилике, а горе од овога што трпимо три деценије не може бити.

Мислите ли да је Свесрпски сабор прави одговор на те притиске?

У региону западног Балкана Србија има кључну политичку, економску и културну улогу. То су три бедема српске суверености али и кост у грлу оних који сплеткаре и плету нечасну мрежу око нас. Српски сабор је показао да таква политика није илузија и да има унисону подршку Срба који су од деведесетих поцепани у неколико држава, али никад јединственији у идентитетским и координационим спонама. Управо због тога Србија може да негује принципе уважавања свих етничких заједница док се земље у окружењу понашају дискриминаторно према припадницима нашег народа. Али Дејтонски споразум нема алтернативу ако грађани Федерације БиХ препознају миран и просперитетан суживот као свој најважнији интерес. Србија је здраво језгро Балкана. Овај сабор је показао којој политици српски народ верује и даје безрезервну подршку.