Сабор српског јединства и „јединствена БиХ”

Свесрпски сабор и декларација унели су нову динамику у односима у Српском свету, али и у регионално и глобално окружење. Националистички део опозиције у Србији вели да је то била парада с фолклорним певањем и играњем, ватрометом и патетичним говорима дуета Додик–Вучић. У суштини, тактичко пребацивање тежишта овог потоњег са КиМ, где Шиптари неометано хапсе беспомоћне Србе, на БиХ, где пишу пресуду председнику Српске, али „мањи ентитет” контрира као Давид против Голијата. Да ли је баш тако? Погледајмо из ужег и ширег контекста!

Пре свега, Вучић се вратио пун самопоуздања из Њујорка пошто је успео да ГС УН већином не подржи америчку резолуцију о Сребреници, а Додик видно осокољен после још једног овогодишњег сусрета с Путином. И више пута одлаган сабор одржали су, очигледно, и као прославу личног политичког тријумфа.

Дан или два касније на прослави Дана Русије у Београду код Боцан-Харченка било је, сем председника, комплетно руководство Србије и домаћин је одушевљено поздравио сабор и декларацију. Затим, Лавров је видео-линком поздравио отварање руске канцеларије у Бањалуци и доћи ће и на отварање српско-руског храма у престоници Српске. Путин је изјавио да Русија остаје доследна Дејтону, разуме се изворном, што значи и враћање свих отетих ентитетских надлежности. На будућој конференцији о организацији мултиполарног света расправа о БиХ почеће од Дејтонског споразума, јер је то једини међународно валидан документ.

Амбасадор САД Марфи пак поводом Свесрпског сабора не само да се, мимо Бечке конвенције, упетљао у унутрашње ствари БиХ, него је негативно реаговао и на свечаност у престоници суседне државе, што је дипломатски фаул за црвени картон. Додик уобичајено, а Вучић необичајено промптно су му одбрусили. А Марфијев колега и земљак у Београду Хил исту свечаност је означио као „лепу и занимљиву”. Мањак координације двије амбасаде САД? Добар и лош полицајац? Мешање карата у Стејт департменту? Ништа од тога. Хил само склања хипотеку, јер је својевремено, на функцији у Сарајеву, рекао да Србе треба истерати из БиХ, па не може се избећи закључак да Србе треба истерати и са КиМ. За преко Дрине задужен је Марфи.

У муслиманском Сарајеву су, после разочарања у ГС УН, српски сабор доживели као нови Газиместан, а декларацију као наставак Начертанија и Меморандума, што се уклапа у схему Босни је „увек све зло долазило из Београда”, да су „Спаху отровали у Београдском хотелу”, „Биједићу срушили авион Јованка и лички генерали”, „Поздерца убиле београдске Новости”. Још им само није пало на ум да оптуже Милоша Обилића што је распорио цара Мурата, а Београђане што су протерали дахије Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехемед-агу, те Алијиног Мула Јусуфа и Фочић Мехемед-агу, те Алијиног прадеку протерали са Аде Циганлије у Шамац.

А колективни Запад на челу са САД наставио је по старом само додајући гас у истом смеру: Српска ин БиХ, Косово аут Србија. Резолуција је како-тако ипак изгласана и идемо даље... Срби пуне шиптарске затворе, празна прича о ЗСО се наставља кроз Бриселски дијалог, санкције против председника Српске се шире с главних сарадника на децу, ускоро ће и на странку и гласаче. Да ли су лидери две српске земље сабором и декларацијом оценили да глобални односи снага довољно одмакли Србима у прилог и да је тренутак да заоштре игру. Или су, напротив, проценили да колективни Запад форсира укидање и Српске и Срба на Косову, те да је задњи час да крену пуном паром, па шта буде. Пуко регистровање и публиковање насиља које Шиптари свакодневно чине на КиМ, а свет не хаје, има смисла једино као прикупљање аргумената за ефикасну интервенцију државе на основу 1244. Од „куку видите шта нам раде”, од европског дијалога и толеранције у име мира и стабилности нема вајде.

А шта се дешава на врућем босанском терену? Додик је нудио повратак на Дејтон или нови договор или споразумно мирно раздруживање. Муслиманско политичко Сарајево је одбило и једно и друго, а на трећи предлог, који је најављен са ширим писаним образложење, један од лидера тројке је рекао „да ће га чим стигне однети у Тужилаштво БиХ”. Дакле, преостаје једнострано мирно раздруживање. У декларацији Свесрпског сабора се та солуција не спомиње, али у току више иступа истог дана Додик је поновио, а Вучић се није као раније оградио, није га охладио, нити је напросто прећутао, него: „Ви то тамо боље знате... Молим вас само да добро размислите... Србија никада неће Српску оставити на цедилу...” Другим речима, Додик је у једном од више заједничких иступања током слављеничког дана добио подршку за раздруживање. У декларацији се, истина, раздруживање не спомиње, али подржава Српска да врати све своје дејтонске надлежности, Шмит се више не титулише као в. п., што за Србију више не важе ни његове работе. Али спомиње се „заједничка будућност” две српске земље, што је ваљада Вучићев одговор на Додикову дугу загледаност у Србију.

И Си Ђинпинг је у Београду нагласио „заједничку будућност” Кине и Србије, биће у мултиполарном свету, односно на Путу свиле, који се преко Србије пробио све до Орбанове Мађарске, чланице ЕУ и НАТО-а. Саудијска Арабија више неће да продаје нафту Американцима у доларима. На шалтеру БРИКС-а отегао се ред.

Међутим, све су то политичка, финансијска, економска и геополитичка надигравања у којима колективни Запад рапидно губи иницијативу и брани се обуздавањем, корупцијом, санкцијама, изолацијом, сменама режима, све до војних интервенција. Али, упозорава Хантингтон, Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја (…), него својом надмоћношћу у примени организованог насиља... И, видимо, силом брани своју глобалну доминацију „од земаља осовине зла” (Иран, С. Кореја, Русија). Путин није осам година чекао да му се НАТО прошири до кућних врата зато што није видео куда то води, и што није знао да се систематски ради на русофобији украјинског народа, него зато што му је било потребно да развије надмоћне суперсоничне ракете и испред читаве планете поведе побуну против америчке хегемоније.

„Сједињене европске државе” су се, напротив, одрекле властитих оружаних снага независних од америчког НАТО-а. Тачније, након својевременог формирања „Европских снага за брзе интервенције” одустали су од скупог пројекта и определили се за јефтинију и комотнију заштиту САД. Чак нису редовно и у целини уплаћивали чланарину од три одсто државног буџета. Када их је Трамп шокирао да више нема бесплатне заштите НАТО-а, Меркелова је позвала чланице ЕУ да напокон од оних три одсто формирају заједничку армију, јер без тврде моћи нема суверенитета и међународног ауторитета, али је Бајден умирио да је то нерационално унутар јединственог колективног Запада. Управо Бајденов рат у Украјини испоставио је високу цену европске војне зависности од САД. Када је Викторија Нуланд, у од Руса пресретном разговору са амбасадором у Кијеву, изговорила чувену псовку „Ма ко ј... ЕУ”, све је објаснила. Вашингтон је иза леђа Брисела режирао обојену револуцију у Украјини, а у наставку су економски водећој Немачкој прекинули енергетску пупчаницу. Као и остале чланице ЕУ, наставила је да купује руски гас од америчких накупаца и њихов скупи течни гас, тек за грејање. Меркелова је отишла, Путин окренуо гасоводе ка Евроазији. ЕУ је постала прокси жртва рата САД против Русије.

А „Босна поносна, мамурна од сна...” 30 година трпи јалову америчку терапију да би постала мулти-култи, целовита и јединствена, што никада није била, нити може да буде. Није то постала ни под диктатуром пролетаријата, нит ће под диктатуром протектората. Узајамним етничким чишћењем током грађанског „идилична мешавина народа” удруженим подухватом је трансформисана у компактне територијално-етничке целине животније од заједничких институције – попришта националних елита. У време антиглобалистичке ресуверенизације држава и реидентификације нација, БиХ је хронично несуверена држава с три хиперидентификована народа, „међународно призната фикција” илити „немогућа држава”. Први слободни избори деведесете, попут националног пописа, били су права истина о БиХ, о Босанцима и Херцеговцима који су и пре и после избора лагали комшије да нису гласали за победничке националне странке. На сабору и у декларацији Срби су изрекли истину о себи, не против других, али и о Босни.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa